Miš je dobio grip, pa je seo u džip...

E ovako:

Prvo, pozdrav svim mojim vernim čitaocima (obojici) :) . Više popizdeh na trovanja od strane medija na temu famoznog H1N1 virusa pa reših da se bavim malo statistikom.

Čitam u medijima da će danas verovatno biti proglašena epidemija novog gripa. (da ne linkujem, imate u bilo kojim novinama, bilo pisanim ili elektronskim). Malo me je ovo zaintrigiralo, i prva stanica je naravno bila Wikipedia.

Da bi se proglasila epidemija neke (zarazne) bolesti, neophodno je da određeni procenat stanovništva (naseljenog mesta, sela, grada, opštine, države....) bude zaražena tom konkretnom bolešću. U Srbiji, za grip je 10%. Evo i izvora. Šta to znači? Znači da bi za mesto koje ima 10000 stanovnika (recimo neka opština) bilo potrebno da se potvrdi najmanje 1000 zaraženih da bi postojale mogućnosti da se proglasi epidemija.

U celoj Srbiji ima potvrđenih oko 350 slučajeva zaraženih virusom H1N1, što znači da su svih ovih 350 potvrđenih stanovnici jedne opštine, ta opština ne bi smela da ima više od 3500 stanovnika da bi postojali uslovi da se proglasi epidemija na teritoriji te opštine.

Naravno, zaraženih ima dosta više, iz prostog razloga što se simptomi ne vide odmah, i što ne mali broj ljudi sigurno ostaje na kućnom lečenju ili nisu dovoljno informisani ili jednostavno veruju u svoj imuni sistem. Takođe, testiranje na ovaj virus (kažu) je dosta skupo, pa se ne isplati svakog ko ima barem malo povišenu temperaturu testirati baš na tu vrstu virusa. Hajde da im verujemo.

U pitanju je nova bolest, i svakako ne bi trebalo uzeti olako sve ovo, ali setite se samo priče o ptičjem gripu. Sve je bilo naduvano do daske, i onda - ništa. Naravno farmaceutske kompanije su zadovoljno trljale ruke pune šuški.

Evo šta se dešava svake godine u Evropi:
ECDC (Evropski centar za kontrolu bolesti) kaže da u Evropi godišnje od sezonskog gripa strada 40 000 ljudi. Evropa ima oko 750 miliona stanovnika, a srbija oko 7,5 miliona (1%), i ako je Srbija na nivou proseka prema broju žrtava sezonskog gripa (a verovatno je malo iznad), onda to znači da u Srbiji godišnje umre oko 400 ljudi od posledica istog. Skoro svake godine imamo epidemiju sezonskog gripa iz (verovatno) veoma razumljivih razloga, ali se nikada ne stvara panika oko toga. To čak ne možete pročitati ni u jednim novinama (eventualno na margini neke od poslednjih stranica).

Svinjskog gripa su nam puna usta, i mozak nam se ispira svakodnevno. Akcija sa zaštitnim maskama postaje neverovatno smešna, i neki moji drugari su već počeli da se sprdaju sa tim maskama. Sve je postalo smejurija. Verovatnoća da u GSP-u u Beogradu svakog dana pokupite neku groznu bolest je ogromna, i to uglavnom zbog one džangrizave babetine koja ne dozvoljava da se otvori prozor jer joj 'duva'. Neprovetrene prostorije su najopasnije za prenos zaraznih bolesti. To je jedan od razloga zašto se epidemija gripa dešava uvek u zimskom periodu. Virus postoji i leti, naravno, ali leti su otvoreni prozori i najugroženija mesta (škole, vrtići, velike kancelarije) su dosta dobro provetrene. Zimi zbog hladnoće ljudi zatvaraju prozore, usporava se cirkulacija vazduha, štetne bakterije i virusi se zadržavaju u prostorijama i ljudi prenose zarazu jedni na druge mnogo brže.

Nazad na statistiku. Do sada je u medijima objavljeno potvrđenih 7 smrtnih slučajeva u Srbiji, gde su žrtve bile zaražene virusom H1N1. Nikakvi drugi podaci o žrtvama nisu objavljeni. Najbitnije je da li su stradali već bolovali od nekih hroničnih i teških bolesti. Da li su imali srčane, ili neke druge zdravstvene probleme. Kakav je bio tok bolesti, kakvu su (i da li su) terapiju primali...

U Sjedinjenim Američkim Državama su na osnovu proseka u nekoliko prethodnih godina izračunali da godišnje od sezonskog gripa strada oko 64000 ljudi. To takođe ne izaziva paniku u narodu i ne dospeva u udarne termine i naslovnice štampe. Žrtve su uglavnom veoma stari ljudi koji boluju od hroničnih bolesti, kao i ostali bolesnici sa nekim od težih zdravstvenih problema ili mana.

Glavni cilj proglašavanja epidemije u Srbiji je definitivno da bi se namakle ogromne pare na panici građana. Da se skrene pažnja javnosti sa nekih stvari (kao što je recimo današnje poskupljenje goriva, a u zemljama u regionu istovremeno je isto pojeftinilo...). Ekonomska kriza je naravno veoma jako zveknula i farmaceutsku industriju, i ova panika im je veoma potrebna kako bi prodali svoje vakcine sumnjivog kvaliteta. Tender za distribuciju ovih (sumnjivih) vakcina dobija niko drugi do Miškovićeva 'Jugohemija'... Dobrodošli u Deltaland!

Rizične grupe ljudi su svakako stariji ljudi koji pate od hroničnih bolesti, ljudi svih uzrasta koji boluju od astme, koji su imali tuberkulozu, oni koji su na insulinu, zatim ljudi sa izraženim alergijama (ali baš izraženim, ne mislim na one koji reaguju na polen ili ambroziju), HIV pozitivni, ljudi koji su na imunosupresivnim lekovima iz bilo kog razloga i... mala deca. I na to se upravo najviše gađa. Izaziva se panika kod roditelja da vakcinišu decu, jer je jasno da bi roditelj SVE učinio za dete, a pogotovo ako je u pitanju veoma malo dete (od 6 meseci starosti do 4 godine - kažu da su među ugroženijima).

Za kraj samo par opštih saveta: Nemojte reagovati na paniku! Nemojte se vakcinisati! Preduzmite opšte mere predostrožnosti - znači često pranje ruku, izbegavati kontakt sa ljudima. U GSP-u poželjno nositi rukavice i NIKAKO ne dodirivati lice rukama ukoliko niste skoro oprali ruke. Provetravajte prostorije (malo hladnoće vas neće ubiti). Insistirajte da džangrizavu babu ljudi isteraju iz autobusa i otvorite prozore u GSP-u. (da, insistiram na GSP-u, jer se vozim istim svakog dana barem 2h...). Izbegavajte ljubakanje po 500 puta sa svima koje sretnete. Rukovanje je ok, ali nemojte onda prinositi te ruke ustima i očima, i što je najvažnije i ponavljam nemojte stvarati paniku!


Nadam se da sam barem malo razjasnio neke stvari. Statistika je čudo. A državni vrh na stub srama što pre! Lopovi nijedni!

Nisam Nacista, Hitlera mi!

E ljudi čisto odmah da vas obavestim da je naslov šala! Nacista sam nikad' jači :) (opet šala).

Da se razumemo (sada ozbiljno), nacionalista jesam! Ponekad i ostrašćen. Zbog toga me mnogi nazivaju i 'nacista' i 'fašista' i 'rasista', 'radikal' (ovo poslednje nemam pojma zašto...). Da mi je samo po dinar za svaku glupost koja je servirana na moj račun, imao bih... puno dinara. Fašistom i ostalim -istima me uglavnom nazivaju oni koji nemaju pojma razlike u tim terminima, kao i oni koji znaju ali se zbog svoje orijentacije (političke, seksualne, galaktičke...) profesionalno bave pljuvanjem bilo čega što ima svoj identitet koji je drugačiji od njihovog, a pri tome koriste opet neke 'opasne' reči i izraze koje (opet) nemaju pojma šta znače. Najtipičniji primer je 'Klerofašizam' koji spominje LSD-ovac Nenad Čanak. Ruku na srce, zaista ga dugo nisam čuo da to kaže, pretpostavljam da ga je neko pitao 'šta znači Klerofašizam' pa se izblamirao, ili mu je neko 'od njegovih' šapnuo da lupeta gluposti i da je bolje da što pre prestane jer će ispasti (još) gluplji.

E a verovali ili ne, ovo uopšte nije blog o pro-srpsko nacionalističkim (nacističkim, fašističkim, rasističkim, klero-ultra-mega-gigaističkim) sranjima, već potpuno suprotno! Ovo pišem kako bih pokazao mojim čitateljima (da, obojici) da smo mnogo primitivniji nego što mislimo da jesmo, i da, pre nego što krenemo da vređamo 'Amere' zbog njihovih 'bisera', da malo prvo razmislimo o svojima.

E, a ne bih ja bio JA, kada ne bih celu priču odužio jedno 750% više nego što treba i sve to zavio u ruho neke lične dogodovštine.

Ceo svoj život živim u Beogradu, družim se sa gradskom decom (iako imam više 'seoskog iskustva' od 90% njih, i ne stidim se toga!) imamo slična interesovanja itd... I generalno, društvo u kome se krećem i generalno ljude koji mi se nekako nameću da mi budu prijatelji (kao logičan izbor, ništa na silu) su uglavnom inteligentne i dosta obrazovane i pametne osobe. Kako i sebe smatram jednom od takvih, u jednoj takvoj grupi ljudi lako mi je da diskutujem snimke sa YouTube gde mlada misica Kalifornije lupeta i ostaje živa, i da se smejem i samim time rugam dobrom delu Amerikanaca.

Da je vrag odneo šalu, video sam ove godine kada sam putovao na more. Krenuli smo autobusom u Grčku, i usput smo stali u Nišu i pokupili putnike odatle i iz okolnih mesta. Njih je bilo dosta više (odnos je bio oko 55 Nišlija i 15ak Beograđana u dvospratnom autobusu). Uglavnom iza mene su se parkirala gospoda starosti između 26 i 30 godina. Njih šestorica (u tri reda po dvojica na istoj strani autobusa). Glasni momci, grlati, veseli. Šta im je za zameriti, isprva sam čak i pomislio kako mogu biti zanimljivi... ali avaj! Kuku & lele kada sam ih malo slušao dok govore (verujte, zaista ne možete da ne čujete)! Ne smeta mi naglasak. Njima je verovatno moj naglasak za valjanje od smeha. Svakako sam i svestan da Beograđani uopšte ne pričaju preterano čist srpski, kao i da nam je žargon prepun stranih reči pokupljenih sa TV-a i Interneta. Ali, ljuuuudi moji, oni nisu znali u jednoj rečenici da pravilno potrefe barem jedan padež (koji je različit od nominativa). Horor! Prvo što sam pomislio da su oni ipak jedan od retkih primera. U prilog mojoj prvobitnoj pomisli je išlo to što sam pre dve godine radio sa Nišlijama i stekao sam potpuno drugi utisak. Priroda mog posla me je često slala na službeni put u Niš, gde sam se sastajao sa ljudima iz lokalnog opštinskog i okružnog Suda i pričali su potpuno pravilno. Naravno sa naglaskom, ali kome ovde smeta naglasak!? Ali ovo mišljenje se odmah raspršilo kao balon od sapunice kada je jedan od njih spomenuo da je na završnoj godini medicine, i da se hvali kako je pročitao veliki broj knjiga. Dečko, izvini molim te, ali da si ti pročitao dve knjige, znao bi barem još jedan padež osim nominativa...

Kretensko ponašanje gore navedenih persona se nastavilo celu noć. Momci su valjda pomislili da je ceo svet njihov i da putuju sami pa se uopšte nisu obazirali na preke poglede par nas (Beograđana) iz prvih redova autobusa. Bili smo u ogromnoj manjini, a njihovi sugrađani uopšte nisu reagovali na to. Pretpostavljam da su isti kao i oni pa im nije ni smetalo (na žalost na kraju se zaista tako i ispostavilo).

Dogegasmo se mi nekako do te Grčke. Nismo spavali ni malo, ali dobro sve nešto razmišljam da idem da se odmorim, da mi bude lepo i da ću ovo putovanje zaboraviti vrlo brzo.

Na odmoru je zaista bilo fenomenalno, i bilo bi savršeno da u mestu gde sam letovao nije bilo još gomilu Srba. Naime, Srbi gotovo uvek idu u čoporima od 6-15 ljudi. Neverovatno su glasni i sve im smeta. Glume kao neke vajne turiste, dame i gospodu a zapravo je većina njih 'paradajz turista', koji su umislili da su neko i nešto jer su se nekako dovukli do Grčke (u inat SEKI) i našli tamo da zakeraju. Kada mladi izlaze u grad, to je šabanela samo takva. Verujte u velikom broju manjih grupica u kojima se mladi obično kreće, garantujem da će bilo ko od vas u više od 95% slučajeva pogoditi koji su iz Srbije. Devojčice se oblače kao 'za štajgu'. Da, nije greška u kucanju, devojčice (13-18 godina) ne devojke! Ok, razume se, more, leto itd, normalno je da će da se nose kratke majice i mini suknje, ali ova deca nose kaiševe preko gaća i nabudžene bruseve i to je sve! Samo se nadam da moje buduće žensko dete (ako ga budem imao) neće meni iza leđa da se iskrada i da tako obučena ide u grad. Ni momci nisu ništa bolji, samo što oni nemaju tu vrstu 'kvaliteta' da pokazuju, pa su zato popularne 'kajle' što veće, opasni mobilni telefoni i kretenske naočare za sunce u sred noći. Malo stariji naši sugrađani (18-30 godina) su samo ekstremniji slučaj ovoga. Većina vas, verujem, kada ide na plažu, skida sve metalne stvari sa sebe (prstenje, ogrlice, narukvice, sat...) iz prostog razloga što metal se vrlo brzo usija i može da izazove opasne opekotine, a i uvek postoji opasnost da nešto od nakita izgubite u vodi. Ovi 'primerci' o kojima pričam, nose kajletine na plažu koje su tolike da postoji opasnost da oslepiš ukoliko se sunčeva svetlost nezgodno odbije od iste. I naravno svi glume neke mačo-muškarčine, a zapravo su debeli i, prema komentarima ženskog dela društva, veoma veoma ne-muževni!

Idemo dalje: ako vidite neku devojku sa silikonima, slobodno pretpostavite da je iz Srbije. Za 11 dana na moru, ni jednom nismo pogrešili. Ali baš ni jednom! Ali ono što me iznenađuje jeste jebote, koliko ih ima! Da, da, u proseku mislim da svaka četvrta, eventualno peta devojka iz Srbije koja je letovala u to vreme u istom mestu gde i mi, ima ugrađene silikone. I to pričam o onim očiglednim, možda dobar deo njih nisam ni uspeo da 'provalim', jer nije baš da sam trčao naokolo i gledao devojkama u sise... (dobro, hajde jesam - priznajem :) ). U toj pojavi su me posebno iznenadile dve stvari. Prva je gore već pomenuta masovnost. Mislim... jel' operacija ugrađivanja silikona postala toliko jeftina da sada to može bilo koja fufica sebi da 'pokloni'? Ili to sponzorišu kojekakvi 'sponzori'? A druga stvar je to koliko zapravo devojčica ima ugrađene silikone! E na ovo mi je već pao mrak na oči... Aloooooo deteeeee, pa tebi ni 'tvoje' nisu izrasle u potpunosti ti ugrađuješ veštačke!

Kuku, kuku, kuku... mogu misliti samo šta bih doživeo da izlazim po beogradskim splavovima. Verovatno bih počeo (aktivnije) da se zalažem za uvođenje eutanazije, i da se dobrovoljno podvrgnem istoj kao test primerak.

Jedino pozitivno što mogu u globalu da kažem za naše ljude koji su bili tamo jeste da smo ubedljivo najlepša nacija. Od svih stranaca, a i domaćih Grka izgledali smo daleko normalnije (naravno, silikonjare nisu obuhvaćene ovim poređenjem).

Zakerali smo za sobu sa pogledom na more, ali nismo razmišljali da to podrazumeva da je ta soba na sunčanoj strani, tako da smo noću imali dva izbora: Prvi da spavamo sa uključenom klimom celu noć. Drugi da otvorimo sva vrata i prozore koje smo mogli, uključimo ono sranje protiv komaraca i nadamo se najboljem.

Prvu mogućnost smo pokušali prvu noć i probudili se sa užasnom glavoboljom. Šta ću kada sam n00b za klimu. Naravno, ostatak letovanja smo spavali otvorenih vrata i prozora. Smeštaj nam je bio u samom centru mesta gde smo bili, i tu su bili i bučniji kafići i restorani. Mladi smo, nije preteran problem. Mi smo išli u krevet oko ponoći, jer smo bivali premoreni od celog dana na plaži (od 9 ujutru do 8 uveče). Grci i strani turisti bi napuštali kafiće i restorane najkasnije između ponoći i 1 ujutru... i naravno ostaju Srbi. Nakon 1 ujutru buku prave samo i isključivo glasovi koji pričaju na srpskom jeziku. Na žalost, toliko su glasni (verovatno i pijani) da svaku reč možeš da razumeš. I tako do 4 ujutru kada valjda i oni odu na spavanje (ili popadaju od alkohola).

Družili smo se tamo sa nekim buržujima Rusima. Dobro, ne baš družili, ali razmenili par 'kak tibja zovut' i sličnih rečenica. Rusima je isto jedno od obeležja da nose ogrlice sa krstom oko vrata. Ali njihove te ogrlice su veoma tanke i neupadljive, ali ih svi imaju. I deca i odrasli i stari. Baš svi! Nekako smo se uklopili u rusku atmosferu i celo letovanje smo proveli na malo ekskluzivnijoj plaži gde su većinom bili Rusi. Pa dovoljno je spomenuti da smo, kao po komandi, kada primetimo naše u blizini, pričali na nekom drugom jeziku, i to izbegavajući engleski jer postoji (veoma mala) šansa da razumeju isti.

Povratak je bio nešto opušteniji iz prostog razloga što je po Nišlije došao poseban autobus, a nas 15ak Beograđana ostalo u onom double-decker-u. Raširimo se svi onako lepo kao gospoda, a iza nas se isto tako raširi 5 devojčica koje su bile sa nama i u odlasku. I nadam se da će mi drage Nišlije oprostiti zbog ovoga, jer ću pokušati da se izvadim sada za celu onu priču sa početka teksta. Tih 5 devojaka su zajedno valjda bile u osnovnoj školi, a sada su opet sve zajedno u srednjoj školi, obožavaju se međusobno, druže se 10ak godina bla bla bla (opet, suviše glasne da ne možeš a da ne čuješ). Uglavnom, odlučimo mi malo da utihnemo i kao babetine da slušamo o čemu to danas priča beogradska omladina. Uglavnom su počele sa nekim jeftinim ogovaračinama tipa 'ko je koga, kada i gde, i zbog čega...', i zatim priče kako su one opasne ribe itd.. I tu je bilo zanimljivo da se jedna od njih isključila iz razgovora. Od početka je izgledala kao (malo) pametnija od ostalih. Verovatno joj se malo to zgadilo, pa je rešila da joj je pametnije da sluša muziku. Uglavnom, ostale četiri devojke su najviše žalile što nisu bile u Pefkohori-u gde je bio neka od zvezdica Grand-a. Zatim su počele da pričaju o književnosti (i cele dve lektire koje su pročitale). Nisu mogle da se sete sa sigurnošću ko je napisao Anu Karenjinu (jel' Tolstoj ili Dostojevski), i kako je knjiga užasno dosadna, posebno onaj deo gde onaj seljak kosi na 60 strana... E ali zaista vrhunac gluposti koji sam čuvao za kraj mislim da zaista vredi čitanja ovolikog teksta. Devojke su pričale o svojim dečkićima (i opet, ko je koga, gde, na koji način, i zbog čega...), ali jedna od njih je kukala kako njen dečko nije tu već je u 'nekim Dubajima...'. Jedva sam se suzdržao da ne urlam od smeha! Ujeo sam se za ruku, i stavio slušalice na uši... zaista nisam mogao više.

14 godina kasnije

Imao sam svega 9 godina, nisam znao šta se dešava. U našem stanu u Beogradu je vladala neverovatno turobna atmosfera. Sva vrata su bila otvorena, sva svetla popaljena a televizor je trepereo iz druge sobe i drao se na sav glas. U jednom momentu sam otišao do dnevne sobe i video oca kako hoda po istoj, ne gledajući u crnu kutiju nešto je psovao sebi u bradu i smrdelo je na duvan. Ćale je propušio posle verovatno više od 10 godina... (ne znam tačno, nisam bio ni rođen).

Nama je bilo super. Već dve godine smo bili u našem novom (i velikom) stanu, roditelji su se borili na sve moguće i nemoguće načine protiv ekonomske krize i inflacije ali kao dete to nisam ni osetio, niti sam znao šta se dešava. Nama je bilo super u poređenju sa onim ljudima što su nas gledali pravo u lice kroz staklo crne kutije.

Na današnji dan je, kao što je većini ljudi sa ovih prostora veoma poznato, izvršena 'vojna akcija' 'Oluja' kojom je (prema zvaničnim statističkim podacima) ubijeno 2000 civila, proterano preko 200 000 civila, a oko 2400 civila se vodi kao 'nestali'.

Pre nego što nastavim samo da razjasnimo zajedno dve stvari:
1) Zašto 'vojna akcija' pod navodnicima?
- Pa iz prostog razloga što Hrvatska država tu 'akciju' slavi nešto kao 'dan oslobođenja'. Hm... zanimljivo, da oslobodili su Republiku Srpsku Krajinu od svega što je nehrvatsko i time su krajem leta 1995 postali etnički najčistija država u Evropi (verovatno i šire?). Dobrog li oslobođenja! I da, oni su vodili 'domobranski rat' - niste znali? Pa samo u 'Oluji' su se 'odbranili' od preko 200 000 srpskih civila. Sjajne li odbrane i strategije hrvatskoga vojnog vrha (naravno cela stvar je izrežirana u US i NATO štabovima, ali Bože moj, nećemo da cepidlačimo).
2) Ovo 'vode se kao nestali' je jako zanimljivo. Majku mu ako su nestali valjda bi se javili nekome nakon 14 godina čisto da kažu 'ej tu sam, dobro sam, fali mi možda glava ili grkljan, ili sam dobio malj u glavu bačen u jamu i poliven krečom ali inače sve je ok...'. E takvi su ti 'nestali', i nadam se da je svima jasno zašto nisu 'zvrcnuli svoje' telefonom čisto da jave šta je sa njima.

Ok, nakon digresije da nastavim dalje. Da, imao sam svega 9 godina tada. Da, nisam imao pojma šta se dešavalo. Da, imao sam familiju 'tamo' (sada kažem 'tamo preko' je li...). Da, i dan danas puno toga ne znam, ali ću se potruditi da ispričam ono što pouzdano znam, kao i da pogledamo malo stvari iz današnjeg ugla.

Grozni rat koji se vodio već 4 godine je počeo tako što je 'preko noći' Srbima u Hrvatskoj oduzet status po kome oni čine konstitutivni narod u istoj, i odjednom su postali manjina. Samim time su izgubili sva moguća i nemoguća prava, i onda su valjda bili i neki referendumi gde se naravno (većinsko) hrvatsko stanovništvo odlučilo za otcepljenje. Postoji nekoliko dobrih video zapisa na YouTube gde Šešelj (batalite političku pripadnost ovde, nisam Radikal) tačno govori šta se desilo na političkom planu kada je rat izbio. Naravno, on nije rekao da je to bio dogovor Slobe i Tuđmana da se podeli Bosna, pa su malo stvari krenule po zlu za obe strane jer je jako teško obuzdati rulju, a posebno onu koja ima manijakalne ubistvene porive koja spava i čeka svoj trenutak već 50 godina. Najzad je dočekala!

Ko su ti ljudi koji su mog oca i mene gledali kroz staklo televizijskog ekrana? Zbog kojih je moj otac propušio, i pušio je sve do prošle godine kada mu se zdravstveno stanje pogoršalo? To su ljudi civili. Sirotinja uglavnom, pobegla sa štapom i kanapom od Tuđmanovih (i ostalih) koljačkih redova. Vojska je ostavila te ljude na cedilu i povukla se pre toga, te su se Hrvati 'junački' ušetali u Knin. Eh da... pare mogu sve zar ne? Zašto se to desilo pojma nemam, ali verovatno su pare u pitanju.

Nego da se mi vratimo malo u 2009. godinu. Danas čitam vesti i vidim u Zagrebu opštenarodno veselje, slavi se neki tamo 'dan pobede' ili 'dan oslobođenja' (nisam baš želeo da se dugo zadržavam na tim vestima). Ali krajnje su zanimljivi komentari naših komšija o događajima iz avgusta 1995. Naravno, većina njih osuđuje zločine koji su se tada desili, malo se gađaju ciframa ali 'tisuću gore, disuću dolje' šta je to? Ipak su samo u pitanju životi srpskih civila. Nećemo da cepidlačimo zar ne? (mislim, glupo je nakon 14 godina...). Ali apsolutno svako od njih govori kako je 'Oluja' bila 'legitimna akcija', kako je to bilo 'jedino rešenje', kako su iz Knina bombardovana okolna mesta i terorisano stanovništvo itd...

Hmmm legitimna akcija? Pa da, cilj opravdava sredstva zar ne, a cilj je bio etnički čista Hrvatska.

E a danas ti isti ljudi pričaju kako je Hrvatska iznad toga, kako se tamo neguju evropske i demokratske vrednosti. Kako je povratak izbeglica na njihova imanja samo stvar procedure... e neć' da bidne!

Hrvatska nije iznad toga, iz prostog razloga što oni slave dan kada su ubili (barem) 4000 civila i proterali (barem) 200 000. E sada, da li su to evropske vrednosti, to je diskutabilno. Te evropske vrednosti se savijaju po potrebi i zavisi šta je u pitanju (Kosovo je jedna zanimljiva 'evropska vrednost', ali neću sada o tome, nije tema). Demokratske vrednosti? Pa, šta ja znam, pričaju kako je srpska partija u vladajućoj koaliciji u Hrvatskoj, mada ne znam baš koliko je demokratski da se za vreme međunarodnog sportskog takmičenja skloni srpska zastava pod izgovorom da im smeta. Ali dobro, demokratija je relativna stvar. I antička Atina je bila demokratska... samo što žene, robovi i mnogi drugi nisu imali pravo glasa. I Tito je demokratski izabran na vlast - časna partijska!

Gde sam stao... eh da, stvar procedure. Hrvatska je donela zakone koji dodatno otežavaju povratak izbeglica na svoja prethodna imanja. Jedan od tih zakona na primer podrazumeva da ukoliko se neka obradiva površina koja se ne koristi x godina (moraću uskoro da saznam koliko je x), država ima pravo da spusti svoje šape na nju. Procedure su VEOMA komplikovane, i sve gluposti i takse koje moraju da se plate nisu ni malo jeftine. Plus vucaranje po sudovima i dokazivanje svog vlasništva nad određenim posedom (nekretnine ili zemljište) je isto izuzetno komplikovano i imajte u vidu da svi ti ljudi žive u Srbiji i da im se na sve to pakuju troškovi prevoza, eventualnog otsedanja negde u HR i ko zna šta još sve ne. Dalje opštinske vlasti (općinske valjda?) i sudovi se koriste svim mogućim i nemogućim sredstvima da onemoguće povratak izbeglica i povratak njihove imovine. Naravno, u sve te kuće (barem one koje su ostale čitave) su se uselili Hrvati i oni koriste obradive površine, a vi čik probajte da naterate Hrvatske vlasti da oteraju Hrvate odatle da bi ustupili mesto Srbima. Dobar vic, samo nije smešan!

Na primeru jedne koleginice sa posla sam se zgrozio šta se sve tamo radi u cilju sprečavanja povratka Srba. Detalje neću ovde, jer je preopširno i bez toga, ali samo ću napomenuti da idu do te mere da te ispravljaju i kritikuju ako slučajno upotrebiš neku srpsku reč (a postoji adekvatna Novohrvatskom), i kada im kažeš 'izvinite' oni ti kažu 'ne kaže se izvinite nego oprostite'. Kada sam ovo čuo izbečio sam se, samo što mi oči nisu ispale iz duplji... Naravno, papiri koji potvrđuju tvoje vlasništvo su se negde 'zagubili' (verovatno spaljeni za vreme 'Oluje'?), te advokati koji te odvale po džepu a naravno ne urade ništa... a ako si sirotinja (kao što je 99.9% prognanih) iz prostog finansijskog razloga nećeš moći ni da pokušaš da se boriš za povrat svoje imovine. E a oni koji čak (nekim čudom) i uspeju da dobiju spor na sudu (koji traje po par godina) onda bivaju poklopeni za žalbom onoga ko se uselio u tvoju kuću/stan! I onda se taj proces razvlači na još nekoliko godina, verovatno dok cela porodica i naslednici ne poumiru od bede i siromaštine, ili ako ništa drugo - od starosti i cela stvar se zataška i zaboravi. E sada, vi sve ovo što sam ispričao pomnožite sa jedno 200 000 i to samo u Krajini...

Dalje, komšije komentatori današnjeg dana opet nešto počinju da se gađaju Srebrenicom. E tu ste se malo zahebali drugovi. Kao prvo, u Srebrenici je pre tog zloglasnog 11. jula 1995. godine stradao ogroman broj Srba. Ima jedan zanimljiv blog na tu temu (linkovi dole na dnu teksta), u kome se imenom i prezimenom imenuju žrtve muslimanskog terora nad civilnim stanovništvom. Drugo, večito se gađate nekom cifrom od 8000 ubijenih, što svi znaju da nema veze sa istinom. I svake godine na godišnjicu oni kao sahranjuju nanovo nekih 400-500 ljudi... Uh pa gde ih nađoste toliko? Naravno sve je to propaganda. Treće, jedinice Nasera Orića su izazvale sukob pa se onda elegantno povukle i ostavile Srebrenicu Srbima malte ne na izvol'te, uz malobrojne muslimanske snage koje nisu znale šta ih je snašlo. Vrlo dobro isplanirana strategija za propagandu koja je i dan danas vrlo aktuelna i moćna. Četvrto, zarobljenici u Srebrenici su bili vojnici zloglasne Orićeve jedinice koji su se slikali sa zaklanim Srbima svuda po ratištu. Peto, civili su bili odvojeni od vojnih zarobljenika i pušteni. Šesto, većina ubijenih u srebrenici je ubijena u borbi. A još veća većina su zapravo tela koja su naknadno dovučena tu za slikanje, a i gomila imena se ponavlja među ubijenima kako bi se dao privid masovnosti. Da se razumemo, zločin je zločin i ne opravdavam ono što se tamo desilo, ali moramo malo da spustimo loptu na zemlju i da kažemo šta se zaista desilo a ne da padamo na jeftinu propagandu. Zločin nad vojnim zarobljenicima je isto zločin, ali meni nešto govori da ipak nije isto kao zločin nad civilima? Slažete se? Ne? A kada bih vam rekao da su ti vojni zarobljenici takođe činili zločine, koji su većina dokumentovana imenom i prezimenom svake civilne žrtve (to i nije bilo tako teško, jer su se ovi zločinci ponosno slikali pored većine svojih ubijenih žrtava)? Ali kao što rekoh, zločin je zločin i ne bežim od toga.

Zatim postoje mnoge zanimljive priče oko napada na Dubronik. Najzanimljiviji mi je deo 'krvave plaže'. JNA je u tom momentu u blizini Dubrovnika imala toliko vojske i vatrene moći da je mogla ceo Dubrovnik da sravni sa zemljom za manje od dana. Ovo je inače pisao jedan britanski novinar koji je bio u Dubrovnik u to vreme. Stvar je u tome što su hrvatske snage isprovocirale napad postavljajući neko od oružja na krov jednog od hotela (ovaj Britanac je baš u tom hotelu otsedao). Uglavnom, Srbi su vratili i granata je pogodila taj hotel i oštetila krov. Nakon toga su po celom Dubrovniku popaljene gume i to je slikano i dan danas tamo postoje slike 'velikosrpske agresije na naš divni predivni Dubrovnik'. Od te priče mi se povraća. Jedan od najgorih Photoshoppinga ikada! Ako uspem da nađem originalan tekst ovog novinara objaviću ga ovde.

Naravno, postoje izuzeci (u svakom kukolju ima i nešto malo žita zar ne?). Poznajem zaista nekoliko Hrvata, većinom moje generacije koji nisu nacionalno ostrašćeni niti imaju razloga da budu. Skroz normalnih shvatanja, skroz normalnog ponašanja i naravno osuđuju zločine na obe strane. Pre svega razmišljaju svojom glavom i ne daju se pokolebati tupavom propagandom. Kao što rekoh na početku, sve je počelo jer su dva halapljiva kretena želela još više, pa se malo zaneli. Sa 'naše strane' je vrlo slična priča. Previše napaljenih klinaca koji se lože na nacionalizam a ne znaju ni šta to zapravo znači... sa takvima se nikada neću identifikovati.

Rezime... hm, pa teško je napisati, mada ako sam napisao sve ovo gore mogao bih da se potrudim i na kraju. Pre svega slava žrtvama stradalim u 'Oluji'. Slava svim žrtvama groznog rata devedesetih, i zaista ne ponovilo se nikada više! Sada šta je, tu je i malo toga mi kao pojedinci možemo da učinimo povodom toga, ali mislim da možemo barem da doprinesemo da se ipak malo čuje istina o događajima koji su se dogodili. Ugasite televizore, čitajte knjige, slušajte ljude koji su bili tamo i videli šta se zaista desilo i pre svega razmišljajte svojom glavom. Pogledajte linkove, poučni su (nisu uobičajena trabunjanja Šešelja, a blog je zaista dobar samo pripremite stomak jer ima gadnih slika).

Govor Šešelja u Hagu - (YouTube) Ovo je 1. deo od 4. Pogledajte ih sve, povezani su.
Srebrenica iz drugog ugla - ( B92 blog) Ovo je 1. deo, tamo imate linkove za ostale delove.

Zašto "Biblioteka suza"?

Kao prvo, pozdrav svim mojim čitaocima (obojici :) ).

Eh, da razmišljah i ja dosta na ovu temu. Zašto sam baš dao ovakav naziv ovom blogu. Baš je nekako pesimistički i skroz depresivan, i jednim delom me podseća na one Goth klince koji sede u ulazu neke zgrade sa 1500 pirsinga na sebi, emo frizuricama, puše neke (tanke) pljuge i kukaju za crnom sudbinom... Ups, ako bih izbacio ovo sa pirsingom i frizuricama upravo bih opisao barem 70% stanovništva Srbije (+ oni sa pirsingom i frizuricama)... ali nije tema o njima.

Enivej, kao pubertetlija sam bio strašno depresivan. Uff, zapravo ne! Bio sam izuzetno promenljivog raspoloženja (danas sam nešto neodlučan, ili nisam... ne znam...). Ali, kao i većina 'dece' u tom periodu, mislio sam da mogu da promenim svet. Glumio sam nekog humanistu i nekog borca za ovo ili ono, i što je najgore zaista sam verovao u to za šta sam se kao borio. Stvarno! (ko mi ne veruje, ćelava mu keva). Nepravda me je ubijala, i šiiizeoo sam totalno. Ni sam ne znam kako je većina mog društva zapravo ostala uz mene celog tog perioda, jer mogu sada samo da zamislim koliko sam bio nepodnošljiv kada me neko posmatra 'sa strane'. Valjda sam bio zanimljiv, ako ništa drugo - onda kao laboratorijski pacov. Između ostalog, imao sam tada strašnih problema u školi (gle, odlikaš ima problema u školi :) ). Naravno, opet kao neki idealista i borac za univerzalnu pravdu, a pri tome i Narcis i egoista koji misli da je zaista sposoban da sve izmeni i napravi kako bi trebalo bio sam veoma otvoren i govorio šta mislim direktno pa čak i autoritetima iz škole, i imao sam razne probleme zbog toga. I opet sam imao sreće sa društvom, i bio sam među 'popularnijima' u svojoj generaciji (nisam baš bio 'glavna faca' - daleko od toga, ali znali su za mene svakako).

Tada se iz svog tog bedaka i depresije u meni zapravo upalio jedan plamičak - jedan skriveni talenat za koji nisam ni znao da posedujem. Na svoje sopstveno zaprepašćenje - počeo sam da pišem. Da, zaista! :) Prvo sam pisao svoj dnevnik, koji je izgledao kao i svi drugi. U njemu sam (između ostalog) vodio evidenciju o knjigama koje sam pročitao, kao i neke šaljive pesmice koje sam pisao itd. Iz svoje preterane paranoje da mi to neko konstantno gleda, vreme i mogućnost pisanja su bili vrlo ograničeni. Jednog dana sam totalno puk'o sa svojim paranojisanjem i zapalio sam taj dnevnik. Paralelno sa tim dnevnikom sam pisao i neku epsku priču. Nadao sam se da na taj način samo 'vežbam', i da ću jednog dana, kada budem malo ozbiljniji moći da uradim jednu reviziju tog teksta, da ga sredim pa da i izdam knjigu... u tom periodu sam uzeo i pročitao šta sam sve napisao (bilo je oko 120 strana teksta), shvatio da je glupost i te sveske su završile zajedno sa dnevnikom.
Preselio sam se na računar.

Tada sam počeo da vodim jednu beležnicu, sličnu dnevniku, samo što je njegova forma bila baaaš baš bez veze. Osim jednog teksta (koji sam na žalost izgubio), u njemu zaista ništa vrednog nije bilo. Unosi su bili oblika : "(datum), Ovo je više nepodnošljivo!" - i to je sve :). Skroz bez poente, jer kada bih posle mesec dana uzeo da pogledam šta sam to lupetao po tastaturi, uopšte pojma ne bih imao ko ili šta mi je drmalo kavez tog dana. Oh, well, da je nešto bitno verovatno bih se i sećao, ovako mora da su bile samo neke moje gluposti. Taj elektronski 'dnevnik' je nestao pretpostavljam sa jednom od havarija računara, a možda sam ga i sam izbrisao. Sada više ni ne znam.

Nakon toga sam i to prestao, i u međuvremenu sam počeo da se bavim muzikom. Moram priznati, tako je bilo laganitza osvojiti srce većini devojaka koje su nas tada zanimale. I da, u tom periodu su počela prva 'prava' zaljubljivanja, izlasci, prvi poljupci... Naravno, to sa sobom nosi i dosta negativnih stvari, a kako sam bio jedan savršen katalizator za emocije, izuzetno me je sve to pogađalo i u pozitivnom i u negativnom smislu. Iz svog tog naboja emocija, i pokušaja da sam sebi dokažem kako me 'ceo svet ne razume' (oh... :) ), u februaru zime Gospodnje 2002. nastao je i moj prvi tekst za koji mogu da kažem da ima neku 'čitljivu' vrednost (osim onog jednog pre toga koji je nepovratno izgubljen na žalost). Nakon toga, u periodu od naredne 4 godine (nešto malo više) redom je nastalo 8 tekstova, kao i još nekoliko nedovršenih. Među tim nedovršenima je i "Biblioteka suza".

Biblioteka suza je zapravo vrlo specifična po tome što je to trebalo da bude i tekst i pesma, za koju sam u to vreme počeo i muziku da pišem. Bilo je izuzetno kompleksno, i ako se dobro sećam količina muzike tada nastale, bila je za pesmu dužine barem 15 minuta, i nije bila dovršena. Ceo taj plan sam imao savršen u glavi, pisao sam muziku, svirao, menjao, pisao tekst.... i niko nije znao za to. Apsolutno niko! Biblioteka suza je zapravo pretstavljala bukvalno jednu staru i izgubljenu zbirku priča o jednoj 'neshvaćenoj duši' i njegovim pričama koja je nađena posle stotina godina skrivanja, i svaki deo 'Biblioteke' je pretstavljao po neko poglavlje iz te priče, a isto tako i muzički motiv je pratio sve te tekstove. Bilo je zaista neverovatno puno materijala. U svoj toj grandioznosti, za koju svakako nisam spreman, niti sam imao dovoljno znanja počeo sam sam sebe da gutam. Pravio sam najveću grešku ikada, a to je da sam se konstantno vraćao na ono prethodno završeno, pa sam menjao, prilagođavao trenutnom raspoloženju menjajući tada onu nit koja je bila vezana za vreme kada je konkretan deo nastao (bilo muzički, bilo tekstualni). Plašio sam se da ne napravim neku karakondžulu i ružnog mutanta - te sam prestao da se bavim 'Bibliotekom', ali samo privremeno.

Muzika i tekstovi su stajali negde u memoriji računara godinama. To se prenosilo po raznim diskovima itd... U međuvremenu sam se okrenuo sasvim drugim stvarima, spustio sam se na zemlju, ali samim time sam i izgubio poriv da pišem. Pokušavao sam par puta da nastavim 'Biblioteku', ali nije mi polazilo za rukom ni u jednom smislu. Kako je vreme (još) prolazilo, nisam više imao vremena ni za muziku, ni za svirku, postao sam daleko ozbiljniji (čini mi se preozbiljan), i moja želja da završim 'Biblioteku suza' je potpuno nestala. Da ne bi stajala onako osakaćena, ružna i nedovršena skratio sam joj muke. Sav materijal sam 'uništio'.

Od tekstova je sada ostalo onih 8 završenih priča, i možda par nedovršenih (i to ako iste mogu da nađem negde zakopane po folderima mojih računara). Neki su čitali te priče, i uglavnom sam dobijao pozitivne kritike. Naravno bilo je i negativnih koje su mi pomagale da ispravim nedostatke u sledećim tekstovima. Kroz većinu tekstova se provlači lik Laure koja pretstavlja neku moju apsolutnu i idealizovanu sliku prelepe devojke, a zapravo kada pogledam na kraju u nju sam utkao većinu svojih osobina i neke osobine meni dragih ljudi. Samim time, ona i nije savršena (štaviše, daleko je od toga), već je samo jedna dinamčna osoba koja razmišlja i razvija se kao što se i razvijao moj stil u pisanju.

Da se razumemo, jesam Narcis, ali sam ipak realan. Ti tekstovi su daleko od sada neke ultra-mega-giga književne i generalno umetničke vrednosti, ali među amaterskim svetom verujem da pretstavljaju interesantno utrošenih 30-45 minuta koliko je potrebno da se pročitaju. Ako ima zainteresovanih, rado ću ih objavljivati ovde jedan po jedan uz objašnjenja okolnosti kako su nastajali (naravno onoga čega se sećam).

A što se tiče same 'Biblioteke'... hmm, pa možda samim time što ona nikada nije završena, a ja pišem ovaj blog ovde, pokušavam da je oživim samo na jedan mnogo jednostavniji ali i praktičniji način. Pošto ona nikada nije završena, valjda i ovaj blog neće biti, i nadam se da ću imati živce da nastavim da pišem, a ne kao do sada da napišem par političko-propagandnih tekstova i onda me nema godinu dana. I da, pokušaću da se manje bavim politikom. Zaista je odvratna sluz koja curi niz monitor dok se čitaju takvi tekstovi.

Deset večitih i veličanstvenih. (Hleba i igara?)

Mislim da je veoma mali broj geekova (u koje ubrajam i sebe jednim delom) koji nisu jedan (ne tako mali) deo svog zanimanja računarima proveli uz video igre. Još od doba zx Spectruma, preko Commodore-a 64 i pojave prvih PC računara pa do danas zaista je bilo mnogo fenomenalnih igara za koje se može reći da su vredne vremena uloženog u njih. Neke od njih mogu se proglasiti i pravim umetničkim delima, ali naravno afinitet prema konkretnim naslovima pa i celokupnim žanrovima je potpuno subjektivan, i bilo koji pokušaj postavljanja nekih opštih standarda pri ocenjivanju igre je vrlo nezahvalan...

Uglavnom, čitao sam danas jedan blog na temu top10 najboljih igara ikada (subjektivno naravno), i razmišljah dosta o ovome. Nije ni lako sastaviti tako neku listu, obzirom da sam probao pozamašan broj igara. Nakon dužeg razmišljanja, u nekoliko etapa i dosta prepravljanja sastavih ja i svoju listu. Navešću ih naravno obrnutim redosledom, od 10. pa do 1. mesta uz opise meni bitnih stvari za igre i za vreme koje sam proveo uz iste. Naravno kada spominjem neku igru koja ima više nastavaka, mislim na ceo serijal (osim ako ne naglasim drugačije).



10. Master of Orion

- Jedna od prvih igara koje sam ikada igrao na tadašnjoj 'zverki' iz 1995. godine (486 DX2 na 66MHz i 4MB memorije). Uz nju sam shvatio da za neke igre zaista igrač mora da ima i razvijeno kefalo. Da mora da razmišlja, da planira unapred i jedna od prvih igara ovog tipa u kom je bilo moguće da sami dizajnirate vaša svemirska plovila i sejete teror po celoj galaksiji. Drugi deo doneo je sva poboljšanja kojim sam se i nadao. Tehnički daleko bolja od prvog dela, ali starog koncepta su se držali (uz neke sitnije izmene). Mogućnosti daleko više, kao i pojava drevne civilizacije Antara koji su pretstavljali apsolutnog protivnika svih civilizacija. Već prvi deo igre je odlikovao dosta sofisticiran sistem politike, špijunaže, zabijanja noža u leđa na razne načine - i računar je to dosta dobro činio. Brojne neprospavane noći zbog prva dva dela ove igre. Treći deo sam naravno probao odmah čim je izašao, ali je bio previše komplikovan i zamršen. Bukvalno do mere neigrivosti. Iz tog razloga je ovaj naslov i potpuno propao.

9. Eye of The Beholder

- Fenomenalna igra iz '90ih. Moj prvi susret sa AD&D sistemom. Tada nisam ni znao za stonu verziju, i čitav svet koji je postojao decenijama pre toga (imajte u vidu da sam imao manje od 14 godina tada :) ). Igra koja je tehnički vrlo neugledna, štaviše - ružna... ali priča, igrivost, mogućnosti raznih izbora su zaista neprocenjivi. I dan danas se sećam nekih fenomenalnih pesmica i zagonetki iz ovog serijala (3 igre). Dugo nakon igranja EOB-a sam sve FRP/RPG igre poredio sa njom, i ovu sam uzimao kao reper za kvalitet svih drugih koje sam igrao. Neverovatno je kakav utisak su ostavljali mračni hodnici AD&D sveta u noćima dok sam se krio od roditelja igrajući 'debilske igrice' :). Na žalost, treći deo nisam stigao da završim. Mnoge današnje knjige nemaju tako kvalitetan zaplet kao što su imale ove igre.

8. Fallout
- Mislim da je veoma mali broj igrača koji ne bi smestili ovaj serijal u svojih top 10 najboljih igara ikada. Svako preterano pisanije na temu ove igre mislim da je izlišno. Prosto je neverovatno koliko je ogromno prostranstvo u kome se dešavaju sva 3 dela ove igre. Koliko mogućnosti postoji... prosto ne znam odakle bih krenuo. Ova igra dovodi igrača u situaciju da se potpuno uživi u ulogu protagoniste u post apokaliptičkom svetu i da potroši sate i dane svog dragocenog vremena ne bi li završio ovu igru koja, na kraju se ispostavlja, i nema pravi 'završetak'. Drugi deo je na mene ostavio najjači utisak prosto zbog savršenog spoja tehničkih detalja, mogućnosti i nelinearnosti (doduše ne poptune) same igre. Jedna svakako surova sredina koja nas možda čak i čeka u budćnosti... zapravo verovatno ne nas, ali neke buduće generacije.. hm, zanimljiva misao, ali ne za ovaj blog. Treći deo doneo je potpunu promenu u serijal, ali nisam bio preterano oduševljen. Doduše u poslednje vreme zaista ne mogu ni da stignem da se posvetim igranju - tako da treći deo od mene nije ni dobio neku preteranu šansu.

7. Half-life
- Još jedan od klasika. Mislim, šta reći :) . Prvi deo je postavio revoluciju u žanru FPS igara, dok je drugi deo ispunio san mnogih od nas - a to je da se nađemo u jezivom svetu Orvelovske 1984. Takođe igra ima epski i fantastičan zaplet i bukvalno vas na silu tera da ostanete u ulozi nesrećnog Gordona Frimena 'još samo malo'. Oba dela sam završio 'u jednom dahu' i nisam žalio vreme, a 'pojele' su dosta vremena iz prostog razloga što ni jedan od dva dela nije ni malo kratak. Tada sam prvi put naučio da nije poenta u FPS igrama da divljački ideš samo napred i razvaljuješ sve što nisi ti sam, već da moraš da paziš, i da taktiziraš, jer Frimen je običan čovek a ne neki neuništivi ultra-mega-giga mutant. Takođe, ako se ne varam, u prvom delu je prvi put pretstavljena mogućnost 'head shot-a u glavu' :), tj. igra je 'znala' za različite zone na telu protivnika. Takođe, mislim da veoma malo igrača ne bi stavila ovaj naslov u top 10, a ljubitelji FPS igara i na bolje mesto od mog sedmog.

6. Heroes of Might & Magic i Might & Magic
- Da, dve igre su u pitanju, ali su toliko povezane da mi je prosto nezamislivo da ih odvajam. Kada su 'Heroji' u pitanju, mislim na prva 3 dela, a što se M&M serijala tiče ograđujem se na 6. i 7. deo. Fantazijski svet Enrotha i Erathie su postali detaljni i popularni skoro koliko D&D svetovi kao što su Forgotten Realms i drugi. Pravu čar 'Herojima' svakako daje mogućnost da bližnjem svome uništavate heroje, zauzimate gradove i gledate kako se on nervira, dok Might and Magic vam dozvoljava da se spustite na zemlju i iz prvog lica posmatrate celu priču iz 'Heroja'. Muzička podloga za M&M VI: The Mandate of Heaven je toliko dobra, da sam je dugo puštao sa CD-a nezavisno od same igrice. Na žalost nemam više te diskove, a igra zapanjujuće nije bila popularna, tako da ju je gotovo nemoguće naći na internetu. I dan danas pamtim neke od pesmica-zagonetki iz igre. Neke od njih zaista mogu da pokrenu vijuge! Svakako fenomenalni naslovi!

5. Civilisation
- Fantastičan serijal! Najbolja simbioza upravljačke simulacije i strategije koja je ikada smišljena. U ovaj serijal bih takođe dodao i Alpha Centauri koji nije bio preterano popularan, a igru su prožimale razne fantastične i romantične priče koje su me oduševljavale, i kojih ni približno nije bilo u kasnijim nastavcima 'Civilizacije'. Trenutno je na PC računarima aktuelan 4. deo sa raznim dodacima koji su zaista fenomenalni. U jednom od njih se akcenat stavlja na pomorsku borbu između civilizacija, i neke stvari iz realnog rata su zaista fenomenalno prenete na igru. Postoje sigurno stvari koje bi mogle da se doteraju, ali ovaj serijal je i dalje i te kako 'živ', tako da će razna poboljšanja i nove mogućnosti sigurno doći u daljim nastavcima. Sidu Mejeru zaista treba skinuti kapu i dati dubok naklon što je igrački svet obogatio ovakvim ostvarenjem.

4. Star Wars: Knights of The Old Republic
- Kao Star Wars Nerd, ova igra je svakako morala da uđe u top10! Apsolutno dve najbolje igre na temu SW-a IKADA (a bilo ih je i previše...). Igra koja dozvoljava da učinite (skoro) sve šta vam padne na pamet. Apsolutno fenomenalno uvlače igrača u svet Sile i Džedaja, superbrzih svemirskih brodova i zaraćene galaksije. Svog lika možete neverovatno profiniti, i izgraditi njegov karakter kroz igru do neverovatnih razmera. Možete se takođe igrati i 'zloće' što je većini igrača pretstavljalo pravi 'šmek'. Ogromna 'replay value' ove igre čini je jednim od obaveznim komadima u kolekciji svih SW fanova, jer pre ili kasnije ćete sigurno poželeti da je odigrate ponovo. Takođe je zanimljivo to da su mišljenja o tome koji deo je bolji dosta podeljena. Meni lično je drugi deo (veoma malo) bolji, mada... veoma mi je teško da se odlučim, ali drugi deo mi je ipak malo bolji zbog kompleksnosti likova koji se provlače kroz igru. Ovaj aspekt je dosta bolje i detaljnije urađen u nastavku nego u originalu.


Ok, blagi predah... veoma je teško sastaviti ovakvu listu a još teže poređati naslove u njoj. Prva tri naslova doduše sam znao od početka da ću ih tu smestiti, ali kako ću ih poređati... pa to nije bilo šanse. Na kraju sam ipak bio dosledan i poređao sam ih, ali to mi je veoma veoma teško palo. Kao ljubitelj strategija i FRP/RPG igara, logično je da će sve 3 pripadati ovim žanrovima i oni za mene pretstavljaju prava remek-dela igračke industrije. Malo je verovatno da ću ikada promeniti 'prvu trojku' dokle god se budem zanimao računarskim igrama.

Nego, bez daljeg okolišanja red je da vam pretstavim treću od, po meni, tri najbolje igre ikada:

3. Total War
- Odigrao sam apsolutno sve naslove, sa svim (zvaničnim) ekspanzijama za serijal i mogu reći da je ceo serijal F-E-N-O-M-E-N-A-L-A-N!!! Kao ljubitelj Civilizacije i Master of Orion-a na primer logično je zaključiti da volim igre sa upravljačkim aspektom, ali da u predahu takođe obožavam da se spustim 'na zemlju' i iz prve ruke osetim žar bitke, bez obzira da li ona bila fantazijska, istorijska ili svemirska. Mogućnost da do najsitnijih detalja razvijate taktiku u svakoj pojedinačnoj bici, da koristite sve moguće prednosti i mane terena utvrđenja, vrste jedinica, da sklapate saveze, zabijate nož u leđa ili sami popijete taj isti nož, širite religiju, vršite vojni i/ili diplomatski pritisak je neprocenjiva u ovom žanru. Jedinu zamerku koju bih uputio ovoj igri jeste malo siromašan vid diplomatije između nacija, ali verujem da će se i ovo vremenom popraviti jer, kao i Civilisation, i ovo je veoma živ serijal koji će se sigurno još razvijati

2. Starcraft
- Već deceniju nenadmašena igra među RTS strategijama! Ova igra, sa ekspanzijom Brood Wars, je apsolutno nenadmašena do dana današnjeg i dan danas se veoma veoma aktivno igra širom sveta. Najizbalansiranija igra ikada napravljena u bilo kom žanru! Igra koja ima priču kojoj bi pozavideli i najbolji pisci SF romana ikada... pravo remek delo koje će definitivno ući u anale igračke industrije, i lično ne vidim skoru mogućnost da neko nadmaši ovu igru u žanru RTS-a. Definitnivno ne vidim. Bezbrojni dani i noći provedeni što uz fantastičnu kampanju, što na battle.net-u protiv raznih neznanih i znanih protivnika sigurno neću smatrati uzaludnim. Prva igra za koju sam izdvojio ne tako malu svotu novca (za jednog školarca sa ne baš tako sjajnim džeparcem) i kupio original. Jednostavno teško je naći reči kojima bih opisao ovu igru. Isprva sam mislio da je stavim na broj 1, dugo sam razmišljao ali ipak apsolutni šampion ikada je:

1. Baldur's Gate
- Ako neko nije odigrao ovaj serijal u potpunosti, od početka do kraja sa sve ekspanzijama, jedino opravdanje koje može da ima jeste da je bio zarobljen u crnoj kutiji prošlih 10 godina, ili da jednostavno nije imao sredstava da igra ovu fantastičnu igricu. Ova igra ima apsolutno sve što bi se od jedne fantasy RPG igre moglo očekivati. Smeštena je u dobro poznati Forgotten Realms i AD&D sistem. Prosto bih hteo 1000 njenih dobrih karakteristika da napišem ovde, ali i ovako je ovaj tekst predugačak. Oba dela (sa ekspanzijama) sam završio po nekoliko puta u nekoliko različitih varijanti i svaki put je igranje pretstavljalo jedno potpuno novo iskustvo i doživljaj. Verujem da kada bih i večeras uzeo ponovo da igram, da bih ga igrao sa istim žarom kao kada sam i prvi put. I u tehničkom, a i u svakom drugom smislu ova igra ima apsolutno sve što joj je potrebno. U svom žanru definitivno najbolja igra ikada, a po meni ona je apsolutno najbolja igra ikada. Ko god da nije probao, pa makar i ne voleo žanr, savetujem da obavezno - barem pokuša. Mislim da će i od prastarog prvog dela zanemeti kada bude video ono ogromno prostranstvo beskrajnjih mogućnosti kao i fenomenalnu muziku i zvukove iz igre, biti apsolutno očaran igrom. A ljubitelji žanra i AD&D-a generalno sigurno znaju o čemu pričam i na šta mislim.

Eto sastavih i ja svoju listu 'večitih' (trebalo je dosta vremena i razmišljanja). Mnoge igre su mi prolazile kroz glavu kao što su C&C serijal, 5 Star serijal (Panzer General i sl.), zatim Transport Tycoon koja je isto fenomenalna igra... ali je izbor ipak spao na ove. Neke igre poput Planescape Tormenta sam izostavio iz prostog razloga što ih nisam dovoljno igrao (i završio), tako da mislim da ne bi bilo fer prema ostalim igrama (koje sam više igrao) da sam ga stavio u top 10. Još jedna od takvih igara je definitivno i prastari Lands of Lore (mislim samo na prvi deo) koji je uz EOB svakako jedan od začetnika savremenog RPG žanra.

Hvala na strpljenju svima koji su 'stigli' do kraja ovog teksta :)

NY Lies, ovaj Times

Preko NY Times-a pratim već neko vreme aktuelna dešavanja u SAD, kao što su podaci o njihovoj rapidno rastućoj stopi nezaposlenosti, inflaciji kakvu nisu videli više od 15 godina itd. kao i ono što je bilo aktuelno u proteklih nekoliko dana, a to je sukob u Gruziji.

O dvostrukim aršinima koji se vode u celoj ovoj priči neću da trošim reči. Ako bilo ko veruje da je odgovor Rusije bio neadekvatan, ili ako slučajno podržava zapadnjačku varijantu posmatranja ovog konflikta neka sebi slobodno odmah puca u glavu jer će to biti potvrda da je ta glava apsolutno šuplja te i nije veliki gubitak napraviti rupu u istoj...

Naravno NY Times nikada nije bio nama naklonjen (a koji to pa američki medij jeste?), ali ovo što sam danas pročitao je zaista previše! Obratite pažnju na ovaj članak (link). Apsolutno ista metodologija kojom se američki mediji već decenijama služe kako bi ocrnili svoje protivnike. Neverovatno je kako dovode u vezu babe i žabe, slažu kockice kako njima odgovara i stvaraju sliku o nekom narodu koja nema veze sa istinom. Sve vreme naravno prave paralelu sa tzv. etničkim čišćenjem koje se navodno dogodilo u Bosni i na Kosovu, a niko ne spominje politiku dvostrukih aršina koju vode prema Kosovu i Gruziji.

U potpunosti podržavam akciju Rusije, i da se ja pitam sravnio bih celu podaničku Gruziju sa zemljom, a onog američkog slugu od njihovog predsednika bih obesio na trg Tbilisi-a kao primer svima. Naravno, posle jake kratke akcije, sledi njihovo mlako povlačenje koje su izgleda patentirali u proteklih 10-ak godina.

Nemojte biti naivni, nemojte verovati svemu što mediji pišu. Već sam ranije pisao, pažljivo filtrirajte izvore informacija i pratite od koga kakve laži izviru i sve će vam biti jasno.

Živi bili pa videli :)

Gubljenje vremena!?

Danas je prvi avgust i lagano počinjem da se spremam za predstojeće ispitne rokove. Prva stvar koja mi je bila potrebna jeste neka od Linux distribucija, jer jedan od ispita koje spremam ću morati na istom da radim. Svuda sam čitao da je Ubuntu najjednostavnija distribucija, te sam zahvaljujući svojoj brzoj Internet vezi (koju draga nam BIA sada može nesmetano da prisluškuje) lako sam došao do nje. Kako se grozim Linuxa zbog previše negativnih iskustava sa istim u svom životu, isti sam naravno spremio da instaliram na virtuelnu mašinu. Bog blagoslovio VMware!

Sve je proteklo bez problema. Sama instalacija je skroz Windows-olika, čak mi je i postavila manje pitanja od same instalacije Windows-a. Sve je bilo vrlo brzo gotovo, i lako sam se našao u desktopu Ubuntu-a, koji čak malo i kriminalno podseća na WinXP. To im je svakako plus kod mene. Zatim, proverih internet (virtualni Ubuntu je NAT-ovan na moju fizičku mašinu), i gle čuda bez ikakvih podešavanja otvorio mi se veličanstveni Google (vaaau!). Još sam pomislio da će sve ovo da mi se svidi, ali avaj!

Prvo što mi je palo na pamet jeste da se povežem preko remote desktop-a na ovu mašinu, jer zbog širokog ekrana koji imam na laptopu, grafika na virtuelnoj mašini mi se izobliči skroz ako prikažem prozor virtualne mašine preko celog ekrana. Remote desktop inače koristim za sve druge (Windows) virtualne mašine koje su mi neophodne za posao. Videh da Ubuntu ima u sebi remote desktop, te probah preko njega da se 'nakačim' ali to nije prošlo. Ovo je i logično za očekivati, te se nisam iznervirao uopšte. Tada se setih da sam na prvoj godini studija koristio NX Client za povezivanje na server na fakultetu. Ali tražeći isti, nabasao sam na na VNC za koji ljudi tvrde da je 'zakon'... hmmm u redu, prihvatio sam igru i skinuo isti. Prvo skidanje, pa otpakivanje pa... CVRC! Ne možeš da pokreneš instalaciju, iako si jedini korisnik sistema, iako si pre 10 minuta ti instalirao ceo sistem i sam definisao jedinog korisnika nemaš pravo da čačneš ništa na računaru... (polako počinjem da kuvam)...

Ništa, nazad na Google, posle kratkog vremena saznajem šta je sudo i gksudo... U redu, delimično prihvatam razlog zbog kojeg isti postoje (iako su u mom slučaju potpuno bespotrebni) te nastavljam da radim. Otpakujem VNC, ali naravno moraš i da ga instaliraš, i to nikako drugačije već kroz komandnu liniju. Polako počinje para na uši da mi izlazi. Nakon sigurno više od 10 bezuspešnih pokušaja da pokrenem instalaciju (jer ista ima veoma striktna pravila koja moraš da poštuješ kada kucaš komandu, te razmaci te './' te mnogobrojne opcije te ovo te ono... Taman kada sam pokrenuo instalaciju, konzola mi kaže: gde si krenuo?! Ako želiš da instaliraš ovo, moraš imati instaliran perl jer je install skripta pisana u istom... (i još jedno 17 strana teksta u konzoli koji treba 'skrolovati'... a da, evo prilike da napomenem da u buđavom Linuxu ne radi točkić na mišu, već sam morao da 'klikćem' kao Sivonja po scrollbar-u).

I tu ja lepo obrišem sve te fajlove, kao i one koje sam skinuo sa Interneta. Takođe, videh da postoji kanta. Odoh da ispraznim istu, sistem me bojažljivo pita 'da li sam siguran da hoću da uništim zlotvora sa računara' ja kažem 'i te kako', ali fajlovi i dalje čuče u kanti bez ikakve poruke o grešci!? Pokušah ponovo da ih obrišem, i gle, ovog puta su zaista nestali. Svaki put kada sam hteo da praznim kantu morao sam dva puta da to uradim (tj. 4 operacije, jer me svaki put pita 'da li sam siguran...').
Idemo dalje, ovo je tek početak idiotizama...

Vratio sam se potrazi za NX-om i skinuo sam server za Linux, client za Windows, jer sam se nadao da mi više ništa neće ni trebati... (hahahaha). Krenuo sam da instaliram prvo server na Linuxu, jer je klijenta na Win-u veoma lako instalirati. I kada sam krenuo instalaciju, reče mi konzola 'dalje nećeš moći..'. Odakle je meni palo na pamet da ja pokušam da instaliram NXServer bez da sam prethodno instalirao NXNode... U redu, nazad na Internet, skidaj Node za Linux, instaliraj... dalje nećeš moći(tm) x 2. Pa dečko, za Node ti je neophodan Client za Linux... MOLIM?? GRRRR nazad na net, skidaj klijenta i za Linux, instaliraj njega, pa node, pa server. Hvala Bogu ovo je barem proteklo bez problema. Naravno podešavanja za server se sva obavljaju preko konzole (dok klijent ima lep GUI). Podrazumevana podešavanja servera su da ti ništa ne radi, takođe uz 156 strana 'manual-a' koje skroluješ kroz konzolu da bi nešto pročitao, plus Tantalove muke sa gksudo (jer ako pokušaš da pokreneš nano server.cfg iz gksudo-a, onda ti terminal posle uopšte ne reaguje na komande te jedino [x] pomaže...). Podesih sve kako bi trebalo nakon mukotrpnog špartanja po forumima, manual-ima i ostalima i taman kada sam mislio da će sve da radi, klijent na Windowsu mi ladno kaže kako server odbija konekciju iz samo njemu znanih razloga... Mislim, za ceo dan sam utrošio mnogo sati na ovo, maltretirao se i pokušavao razne metode koje ni baba-Đangi ne bi pale na pamet i ništa ne radi, te sam rešio da rezimiram neke stvari...

Sa jedne strane imate operativni sistem na kome za instalaciju bilo čega treba da osedite, ili da prethodno provedete 5 godina u školi učeći samo i isključivo strukturu i način rada istog kako biste mogli da se snađete u haosu. Softver za Linux je relikvija, veoma malo softvera je podržano (u odnosu na Win naravno) i muke oko nabavke istog su neopisive za običnog smrtnika, a šta se dešava kada stignete do instalacije sam već (delimično) opisao. Driver-e je isto muka živa naći (ako uopšte postoje za vaš uređaj), i muku sam namučio da instaliram iste za zvučnu kartu, ali na kraju nisam uspeo. Da biste nešto instalirali na operativni sistem, morate prethodno da kompajlirate kod koji vam je ostavio proizvođač... mislim, oni su napisali sav taj kod, kako ja mogu da budem bezobrazan i da očekujem od njih da ga kompajliraju i da mi pošalju izvršnu verziju? Sram me bilo! U Windowsu, ako slučajno u samom OS-u ne postoje driveri za traženi uređaj, nabaviti iste i instalirati ih je uglavnom pitanje broja sekundi koje će vam sve to oduzeti (i obično je manje od 20). Ono sve što ima na Linuxu, ima i na Windowsu, a obrnuto veoma nije tako. Linux je hvaljen zbog bezbednosti koja mu je bolja u odnosu na Windows, kao i na daleko manji broj virusa koji su napisani za isti. Ova poslednja činjenica me ni malo ne čudi, jer ko bi se trudio na pravi viruse koji će da prave haos, kada je ceo Linux haotičan i bez njih. Virus na Linuxu se verovatno ne bi ni primetio :) .
Jedina očigledna prednost Linuxa nad Windowsom jeste to što je besplatan, ali iskreno za pare koje dajem za Windows isplati mi se i da dajem 10 puta toliko, jer mi uštedi vreme koje mi Linux nemilosrdno pojede na gluposti... ponavljam na gluposti. Novac ću dobiti već sledećeg meseca kada primim platu, a vreme uzaludno utrošeno mi niko neće vratiti.

Svaka čast geek-ovima koji bi da zadive svoje devojčice svojim kuckanjem po konzoli i izvođenju nekih ultra-mega-giga poduhvata pod Linuxom za koje bi pod Win-om trebalo verovatno 2-3 klika mišem. Za posao kojim se vrlo uspešno bavim već godinama Windows mi je u potpunosti zadovoljavao potrebe, a i klijenti sa kojima sam radio su tražili Windows. Logično, jer je tržište daleko veće.

Nesrećni Ubuntu će nažalost morati da zauzima prostor na mom disku, jer mi je za ispit zaista neophodan (tako rekao asistent je li... :S ). Kada ga položim, niste svesni sa kojim zadovoljstvom ću da izbrišem to zlo sa svog računara... i nadam se i iz svog života, zauvek!

Živi bili pa videli!