Kukanje bez motike ili motikanje bez kuke?

Bus Plus i mesečne karte

2012-01-26T13:22:00.001+01:00

         Pozdrav svima! Evo mene posle nekoliko meseci ponovo pišem. Znam, stidim se nisam pisao baš dugo. Ček da vidimo šta vam sve dugujem:
1) Putopis sa letovanja (za ovo je vreme isteklo verujem odavno)
2) Priču vezanu za popis iz 2011. godine.
3) Priču vezanu za činjenicu da su popovi uvedeni u Vojsku Srbije, da dobijaju instant čin kapetana, i sve uz to što ide, i naravno o trošku građana.
4) Priču vezanu za to da će popovi da dobijaju državnu penziju.

   Auuuuu, ala sam zastranio. Enivej, preskačem sve ovo za sada, jer su stare vesti već ću se držati nešto svežije teme. Samo, pre nego što pređem na srž, molim vas da pročitate moj blogopost "Psihologija supermarketa". Ima delimično veze sa ovom pričom. Izdvojte malo vremena pliz pliz pliz (priti pliz vit čeri on top) i pogledajte to, jer je vezano za uticaj marketinga na prodaju i šta sve to znači.

        Kao što sigurno već znate, GSP u Beogradu uvodi nov sistem naplate. Stari sistem, je zastareo, mada ne toliko zastareo koliko nije funkcionalan jer ga je lako izbeći, pa je verovatno procenat naplate jako mali, tj. procenat švercovanja u javnom prevozu jako veliki. Tome treba stati na kraj na neki način, i to je potpuno razumljivo. Na žalost takav smo narod, da ćemo gledati kako god možemo da "zeznemo sistem", čak i kada taj "sistem" radi nama u korsit, a to je javni prevoz u Beogradu. Puno ljudi se švercovalo, a ti ljudi su posle najglasniji da kukaju na javni prevoz kako je neredovan, ovakav onakav... a niko neće da plati vožnju i time doprinese da taj isti GSP ima od čega da ulaže u kvalitet usluge.

Da se ne zavaravamo, GSP je javno preduzeće, i normalno da im kvalitet usluge nije prioritet, već je prioritet da se napune radne partijske trbušine, i da se zaposli pola rodbine, ljubavnice i slični. Ali morate priznati da je ipak GSP i uložio nešto u kvalitet prevoza. Da li je dovoljno, nije na meni da sudim, i da li su sredstva za kupovinu autobusa i tramvaja pravilno uložena zaista ne mogu da znam. Takođe imajte u vidu da kvalitet usluga GSPa dosta zavisi i od faktora na koje oni ne mogu da utiču, i tu pre svega mislim na saobraćajne probleme koje Beograd nesumnjivo ima.

        Sa moje tačke gledišta, sve ovo što sam naveo jeste opravdan razlog da GSP učini nešto kako bi povećao naplatu svojih usluga. Neko je izabrao uvođenje potpuno novog sistema naplate koji je i tehnološki dosta napredniji. Sve je to lepo, ali tu i nastaju problemi.

        BusPlus sistem radi firma iz Turske koja se zove Kentkart, i ta firma je već radila slične sisteme manje ili više uspešno. Organizaciju kontrole i naplate karata više ne vrši GSP već firme koje se zovu Apeks i Linus. Koliko sam uspeo da vidim po sajtovima domaćih medija, nemoguće je naći podatke o vlasničkim strukturama ove dve firme. Znači već nestaje transparentnost. Dalje, uvođenje celog sistema je koštalo dvadeset miliona evra! Da, 20 000 000! Tako sam barem pročitao u medijima, ako su lagali mene i ja lažem vas. Zamislite šta bi mogao GSP sve da kupi za te pare? Koliko autobusa, koliko tramvaja? Mada mislim da ni to nije glavni problem, nije da oni nemaju dovoljno vozila, već mislim da je jedan od problema što GSP ima barem 20% viška zaposlenih. No dobro, treba nahraniti sva ta gladna partijska usta. Dalje, prihod od naplate karata ne ide sav u GSP, već određeni procenat ide firmi koja je radila ovo. E ovaj deo čak ni meni nije jasan, da li procenat ide turskoj firmi koja je prodala ceo ovaj sistem, ili ide ovim firmama koje će vršiti kontrolu karata? Ako neko ovo zna, neka napiše u komentarima molim i razjasni, bio bih veoma zahvalan.

        Dalje, mislim da je malo problematično što privatne firme se sada bave kontrolom karata. To je kao ono što su unajmili privatne firme da se bave uterivanjem dugova bankama. Tu vidim dosta potencijala za probleme. A procenat od naplate koji neko uzima (ne znam ko, videti prethodni pasus) je 8% (isto pročitao u medijima). Pazi ovo, znači neko uzima 8% prihoda GSP-u. To je nečuveno! To su ogromne pare u pitanju. To je kao ono kada se naša vrla ekipa sa vlasti hvali kako su uspeli da prodaju državne obveznice koje su emitovane sa kamatom od 7%. To je katastrofa, to niko u svetu ne radi tako (mislim da čak ni prezadužena Grčka ne daje tolike kamate na državne obveznice, jer je to ravno samoubistvu). Ko će imati najviše koristi od tih para? Ko je vlasnih ove dve firme? Da nije neko sa vlasti (ili neki njima blizak rođak/prijatelj/kum/štagod)?

        Idemo dalje ka stvari koja mene iskreno najviše zabrinjava, a to su personalizovane kartice. Kao što je bilo do sada, postoje mesečne karte koje vam omogućavaju da se za određen novac vozite GSPom neograničen broj puta u toku meseca. Taj deo je jasan. Cenu nisu menjali, što je pohvalno, iskreno sam očekivao da će da poskupi karta. Problem je što se traži da se i ta, personalizovana karta validira prilikom ulaska u vozilo GSP. Znači, platite za mesec dana neograničen broj vožnji... ali opet morate da se otkucate. Kažu ljudi zbog statistike, hoće GSP (tj. ne gsp već ove firme) da vode statistiku o opterećenosti linija. Po meni, ovo je apsurdno. Ako im treba da statistika, evo ja ću da im kažem koje linije su kada i koliko opterećene. To zna svaki Beograđanin. To najbolje znaju na primer vozači tih istih autobusa. Ne mogu znati tačan broj putnika, naravno, ali svi znaju kada je špic i gde je isti i koje linije su kada problematične. Ovo je fraza, i to vrlo očigledna. Plus, kako se putnici validiraju pri ulasku u vozilo, ali ne i pri izlasku fali značajna komponenta za statističku obradu. Ne kažem ključna, ali značajna svakako.

     Iskreno, meni to mnogo više smrdi na kontrolu kretanja pojedinaca. Naravno, nisam prvi koji je pretpostavio ovako nešto, i naše vlasi su rekle da se ti podaci ne uparuju. Oni tvrde da, kada putnik validira svoju personalizovanu kartu u autobusu, da se "negde tamo" samo "lupi recka" u smislu da je još jedan putnik ušao u autobus, ali ne i koji putnik. Što naravno može, ali i ne mora da bude istina. Obzirom da je privatna firma vlasnik tih podataka, niko i ništa meni ne garantuje da je to tako, i da oni zapravo ne prate kretanje putnika. Ovo je žestoko narušavanje privatnosti, nadam se da vidite to. Ponavljam, nemam dokaza za tako nešto, kao što ni nemam mogućnosti da pribavim dokaze, ali imajte u vidu da sam programer, da živim od toga i da se i te kako razumem (između ostalog) u tu tehnologiju. Veoma je lako da se ti podaci "upare" (lični podaci, sa podacima o kretanju putnika). Ti podaci se u realnom vremenu šalju u centralu, pretpostavljam korišćenjem GPRS ili 3G mobilne mreže. Što znači da ta (privatna) firma može u realnom vremenu da ima podatak o tome tačno kada je neko ušao u neki autobus i gde. I taj podatak mogu da imaju u roku od nekoliko sekundi nakon što se neko "čekira". E ovo je veoma ozbiljan problem, i apelujem da se ovo ne dozvoli i da se ignoriše validiranje personalizovanih kartica.

        Moje mišljenje da je osnovni cilj praćenja putnika i statistike ka pravljenju što veće baze i prikupljanje što više materijala za ciljani marketing. Privatnim firmama ovo znači mnogo. Ali mnogo, pare koje su tu sakrivene su enormne! Samo da vam kažem da Google funkcioniše na taj način, jer gde god da odete vi dobijete reklame koje su prilagođene VAMA. Odete na neki strani sajt, a Ad Sense vam servira reklame na srpskom jeziku (hot chicks in "Prnjavor" area today! :D ). Šalu na stranu, ali morate imati ovo u vidu. I zašto bi bilo ko, besplatno učestvovao u anketama na osnovu kojih neka tamo privatna firma ima potencijal da uzme ogromne pare? Zašto da bilo ko kontroliše gde i kada vi ulazite u javni prevoz, i to privatna firma. Zna se ko po Ustavu ima pravo da vas legitimiše. Ali sada ćemo da pređemo i na taj deo priče.

        Ukoliko ne validirate već plaćenu mesečnu kartu, tretirate se kao da niste platili vožnju, tj. kao da nemate kartu. Kada dođe kontrolor, oni tvrde da će vam pisati kaznu zbog toga, jer vi, iako ste platili tu vožnju, vi morate i da ostavljate svoje podatke zarad njihovih "statistika". Morate se odreći svoje privatnosti zarad njihovih marketinških kampanja. Nemojte to da dozvolite. Kada vam kontrolor traži vašu personalizovanu BusPlus karticu, nemojte mu je davati, već iz svoje ruke je prislonite RFID čitaču koji će oni imati kod sebe, kako bi se on uverio da ste uplatili sumu za tekući mesec. A kada vas bude smarao da niste validirali, recite mu da vas zabole ona stvar da vodite njihovu statistiku za njih besplatno. Ako krene da vas smara i ako hoće da vam piše kaznu, ili tražite pomoć od ostalih putnika, ili se lepo pokupite i izađite iz prevoza, jer vam ne može ništa. Kontrolor je zaposlen u privatnoj firmi, i nema pravo ni da vas legitimiše niti da vas zadržava. To sme samo ovlašćeno službeno lice (čitaj: policajac). Ako pokuša da vas zadrži, to je kidnapovanje. Bez preuveličavanja. Zadržavanje protiv volje je kidnapovanje! Dignite dreku i frku. Platili ste za vožnju, i niko nema pravo da vas tretira kao lopova ili nekoga ko se švercuje u javnom prevozu.

      Koliko je ovo bitno vidi se po tome koliko se agresivno insistira na tome da se uzmu personalizovane kartice. Kao prvo nude razne neke benefite (tipa popusti u Tempu i ša sve ne). Dalje, diskriminišu se korisnici nepersonalizovanih kartica tako što za njih važe zone u javnom prevozu, te oni koji prevoz koriste van prve zone plaćaju skuplje karte (kao što je do sada bilo), ali su za personalizovane zone ukinute. Zašto se naplaćuju zone nepersonalizovanim karticama, čije korišćenje je inače skuplje od personalizovanih? Ili identično pitanje, zašto su ukinute zone za personalizovane? Mislim da je odgovor na ova pitanja samo zato da bi ih što više ljudi uzelo.

        Nemojte biti naivni. Osnovni cilj je stezanje još jednog obruča oko građana i povećanje kontrole. Kontrole kretanja u ovom slučaju. Nemojte dozvoliti da vas neko kontroliše, i da veoma ugrožava vašu privatnost. Nemojte raditi za drugog za džabe, i pri tome ostavljati svoje podatke svuda. Ne dobijate ništa time, a gubite puno, a drugi dobijaju na vaš račun.

       Sva sreća, pa mislim da ovo nema šanse da zaživi (mislim na validiranje pers. kartica). Prosto, zamislite gužvu na ulasku u autobus gde se 150 ljudi gura da uđe, i sada će ovi pozadi da čekaju sve ove ispred da se otkucaju? Ne u zemlji Svrbiji. I zamislite onda kada uđe ridža u autobus, a ono 99% putnika nije validiralo svoju kartu... da li će uspeti svima da naplati kazne, ili će, ako bude pravio probleme, putnici naglavačke da ga izbace napolje?

      Podržavam inicijativu GSPa da se poveća naplata usluga. Nisam za šverc, nisam za neplaćanje! Ono što koristite treba i da platite, ali ne da neko pri tome vodi evidenciju o vašem kretanju! Ne verujte lažima koje se serviraju sa medija! Mislite svojom glavom i ugasite televizor!

      Imam još dosta toga da pričam na ovu temu, ali već sam odužio i previše. Voleo bih da se čitaoci uključe kroz komentare pa možemo dalje pričati o ovome.

Studentski protesti, oktobar 2011

2011-10-13T14:49:00.000+02:00

Naslov iz teme, ili 'ajde Jovo nanovo!

O čemu se radi? Ako ne znate, naši dragi studenti planiraju nove proteste, oglašavaju se na sve strane pokušavajući da se što više omasovi taj protest. Naravno malo pogledam o čemu se radi i vidim opet ista priča. Dežurni lezilebovići se setili, pred kraj oktobarskog roka i početka upisa da protestuju protiv uslova za upis naredne godine studija.... i tako već proteklih nekoliko godina od kada je uvedena Bolonja (2006. valjda, na nekim fakultetima i ranije - ETF je uveo 2005., za ostale ne znam). Obzirom da sam i sam student (doduše radim paralelno već 4,5 godine) naravno da me interesuje ova tema.

Da budem pošten prema studentima, nije samo u pitanju smanjenja broja bodova za upis, već se žale što nemaju sve apsolventske rokove. U ovo nisam uspeo dublje da uđem, jer nema dovoljno informacija na internetu o tome, tako da postoji mogućnost što se ove stavke tiče da su studenti u pravu, tako da ću se ograditi od toga za sada. Na mom fakultetu ima svih apsolventskih rokova, tako da sa te tačke gledišta nema problema.

Evo ovako, prvo ta cela priča oko Bolonje je jedno veliko sranje. Reforma visokog obrazovanja, kao i sve u zemlji, je odrađena traljavo i visoko školstvo je žešće degradirano i svedeno na nivo malo jače gimnazije, a negde i na jadniji nivo od toga. Plus, uvođenjem Bolonje jasno je bio definisan princip prilagođavanja broja bodova, koji će svake godine rasti. Ovo je uvedeno radi studenata da se prilagode oštrim promenama. Dalje, studenti, koji studiraju po novom statutu su dobili sve jednosemestralne ispite! To je fantastično! Plus, što se prema bolonji 70% obaveza za ispit može ispuniti tokom semestra, a onih 30% je na ispitu. Tu je problem, što većina profesora i fakulteta ne poštuje ovaj odnos, već je uglavnom 100%:0% ili 90%:10% u korist ispita naravno. Ne sećam se da su ikada studenti protestovali zbog toga. Navikli se ljudi na kampanjski rad, a sada kada su ispiti duplo manje obimni nego ranije, lakše je kampanjski spremati se pred ispitni rok, nego raditi nešto ceo semestar pa onda da ispit bude čista formalnost, i prilika za podizanje ocene.

E a kada shvate da kampanjski ne može da se radi, i da nisu položili sve ispite koje je trebalo, onda se dragi studenti sete u oktobru, koji dan pred kraj oktobarskog roka i početka upisa da mogu na ulicama da se bore za upis naredne godine studija?! E pa smradovi mali, šta ste radili celu godinu? Što niste protestovali na početku semestra, u januaru, ili možda u junu? Ne, hteli ste da iskoristite prilike koje imate u ispitnim rokovima, pa onda kao "last resort" vam je blejanje po ulicama. Jeste, ume da bude nezgodno ako krenu kiše sredinom oktobra, a obično krenu, evo baš je danas padala kiša.

Evo fotke sa prijema studenata na filološkom fakultetu. Vajni studenti kažu "školovanje je pravo svih, a ne samo bogatih", žaleći se pretpostavljam na visoke školarine. E pa da vam kažem ja par slovaca. Prvo, visoko školovanje NIJE pravo svih. Samo je osnovno, i to ne pravo već OBAVEZA propisana ZAKONOM, i ono je BESPLATNO. I tu se cela priča završava! Hoćeš da se visoko obrazuješ, i da onda nakon toga očekuješ dobar posao i visoku platu? Pošteno, ali sine, plati pa se klati! Zna se koji su kriterijumi da te ja (budžet, koji se puni MOJIM parama) finansiram. Ako ne ispunjavaš. Ili plati, ili se tornjaj sa fakulteta. Glavni argument im je, "znanje nije roba". Evo razočaraću vas, znanje je i te kako roba, kao i svako drugo. Postoji čak i tržište, a zove se "tržište rada", i to tržište je veoma promenljivo, kao i svako drugo (nafte na primer). I zna se ko je znanje u kom momentu koliko vredi, koje je traženo i gde, koji su uslovi itd. Na to ste trebali da mislite prilikom upisa, a ne da svi pohrlite na filozofski, filološki, ekonomski, fon itd. koje je lako upisati i relativno lako završiti. Obrazovanje morate shvatiti kao INVESTICIJU, jer vi ulažete neko vreme i novac, koji nisu zanemarljivi da bi vam se to uloženo u životu posle višestruko vratilo. To bi bilo isto kao kada bih ja sada protestovao i blokirao Beograd, zato što niko neće da mi da pare da investiram i osnujem neki svoj privatni biznis. Identično!

Kako to da se ovi dežurni protestanti studenti večito sete sredinom oktobra da blokiraju ulice? Kako to da se uvek bore protiv visokih školarina i uslova za upis, a nikako da se bore za poboljšanje uslova studiranja? Zašto se ne bore za to da metuzalemi odu sa fakulteta na kome su pustili korenje? Kako to da se ne bore protiv politikanstva koje vlada u akademskim krugovima? Ah da, pa većina tih vođa i organizatora protesta zapravo pokušava da sebi izgradi političku karijeru, a učenje i nauka ih zapravo i ne zanima. Ne možeš im ni zameriti, kada imaju fantastičan primer Čede Jovanovića koji je bio na drugoj godini FDU, a onda se uvukao u dupe Đinđiću i sličnima svojim aktivnostima, i onda je naprasno za manje od pola godine stigao sa druge godine do diplome. Eto ga, danas je nedodirljiv. I zašto se onda ti mali političari sa fakulteta ne bi borili za takvu karijeru. Mnogo je lakše nego zapravo učiti, baviti se naukom i postiči nešto konkretno u životu. Nije da ih ne razumem.

Naše visoko obrazovanje je očaj, katastrofa. Na jednog dobrog profesora, dolazi 20 užasnih smrdljivih matorih kretena koji su dodir sa svojom naukom izgubili pre 15 i više godina kada su pustili korenje na svojim fakultetima. Na nekim fakultetima u SAD, ako misliš da ostaneš profesor moraš da imaš određen broj radova "u jedinici vremena" što, na primer, može da bude da moraš jednom u dve godine da objaviš rad u nekom od bitnih stručnih časopisa. Pogledajte biografije naših profesora na fakultetima. Koliko njih nije objavilo rad nakon doktorata? Ja ciljam: većina. Opet u SAD na nekim fakultetima ne možeš predavati isti predmet dve godine za redom, već ti sledeće godine dodele drugi predmet (naravno iz struke, blizak tvojoj specijalnosti). I onda ti kao profesor, preko leta moraš da se pripremiš za držanje tog kursa, a ne da 'ladiš jajca tri meseca do sledećeg semestra. Ovo je fantastično, jer čini profesorski posao veoma zanimljivim i dinamičnim, a samim time osigurava to da će profesori ostati u koraku sa svojom naukom kojom se bave. I kako to da se niko od ovih studentića protestanata ne bavi ovime? Kao da sam rekao nešto što oni ne znaju? Znaju oni sve ovo, ali lakše je da se izbore za ovu godinu za upis, a posle će se već nekako provući... ili će protestovati dogodine u oktobru opet. Kao što rekoh u prethodnom blogopostu: more mrš!

Zašto se ne bore za to da se uvede sistem ocenjivanja profesora od strane studenata, kao što postoji na zapadu (ne svuda, u nekim univerzitetima)? Ali da te ocene zaista nešto znače. da imaju uticaja direktno na to koji profesor ostaje na univerzitetu, dobija status redovnog, ili kojima se pokazuju vrata. E onda bi se profesori i te kako trudili da učine svoj kurs zanimljivijim i da veoma dobro nauče svoje studente onome čemu treba da ih nauče.

Studenti stalno pričaju o svojim nekim pravima, a nikako da pričaju o obavezama koje konstantno ne uspevaju da ispune. Hoćeš da budeš visoko obrazovan? Pripremi se dobro, i drljaj nauku da ostaneš na budžetu, ili plati pa se klati. Nemaš para? Nemaš kapacitet da se održiš na tom budžetu? Ćao zdravo! Zapuštene obradive površine u Srbiji ima na pretek, a ovde i kamen da posadiš niklo bi nešto korisno. Motika u ruke i na posao! A samo da vidim da mi neko od vas studentarije stane na put sa posla ili na posao. U autu imam jednu finu aluminijumsku cevku od usisivača namenjenu vama i maše vam :).

Inače, da ne bude da sam ja neka moralna cvećka ovde, evo moje priče: upisao sam faks po starom statutu još 2005. godine, tako da - da, može se reći da sam jedan od "večitih studenata". Ali sine, ja svoje studiranje plaćam već dve godine, i to papreno. Hiljadu evra. Da da! E ali fora je u tome što sam počeo da radim a da nisam ni drugu godinu na faksu bio otslušao do kraja. Tada sam bio na budžetu. Radim full time već vreme koje spomenuh gore, i zbog toga sam pao dva puta treću godinu i izgubio pravo na budžet. Nisam se žalio, jer sam sam kriv. Prihvatio sam pravila igre od početka. Znaš kako kažu stari: "ne hvataj se u kolo ako ne znaš da igraš", ili ono primerenije novijim generacijama: "što ulaziš u frku kad' si slabiji". Ali tu ima začkoljica. Vidiš, meni je FIRMA prihvatila oba puta da calne školarinu! A zašto? Pa zato što im jebeno vredim, zato što im se isplati. Evo samo ovog meseca sam JA LIČNO doneo firmi preko 10k evra zarade. A do kraja godine ću barem još toliko. Tako da sam odavno mnogostruko isplatio to. E to je ta investicija u znanje deco o kojoj vam pričam. I nisam ja neko mudo, ima onih koji su i mlađi i uspešniji od mene. I na takve se ugledajte. A takvi ne lade jajca cele godine po splavovima i na raznim putovanjima pa kače fotke na fejs da se hvale kako su bili u tri pičke materine i ove godine, već greju ta ista jajca na stolici, ispadaju im oči od kompa kopajući po internetu dodatne naučne informacije i obrazuju se čak i mimo fakulteta, jer su svesni da im je program na fakultetu katastrofa. I ako već brčkaju jajca u moru, pa to je zato što su zaradili... ili imaju bogate mame i tate. A takvi ne protestuju, hebe im se da idu na kišu i deru se sa ljudima koji su tu zato što su ili lezilebovići, ili su zbog provoda i zezancije, ili tu grade političku karijeru. Sve bih ja vas lepo na radne akcije, da pravite koridor 10 u zamenu za hranu i 500 dinara mesečnog džeparca. Imali bismo autoputeve najbolje u Evropi! :)

Beli anđeo pedofil

2011-10-11T11:55:00.000+02:00

Pozdrav! I dalje dugujem putopis iz Grčke (hebote, oktobar je, a na moru sam bio krajem jula), a takođe sam zatajio oko priče vezane za popis (a tu tek što ima priče), ali sam u neverovatnoj stisci sa vremenom, i baš baš sam zauzet.

Ne znam da li se vi sećate našeg dobrog drugara, vladike Pahomija? Vladika Pahomije je u dva navrata optužen za bludne radnje nad četvoricom dečaka koji su učili kod njega u školi za sveštenika. Slučaj je zastareo, i Pahomije nikada nije osuđen za to, ali se priča da su porodice dečeka dobile neku odštetu (nadoknadu), ali ne znam od koga i koliko. Dakle, zločina je definitivno bilo, jer da nije, niko ne bi platio tim dečacima i njihovim porodicama na konto štete.

Da li neko od lica unutar crkvene hijerarhije Srpske Pravoslavne Crkve može da mi objasni šta traži taj čovek i dalje u mantiji? Da li je moguće da je jedan Pahomije, pedofil i bludnik i dalje na veoma visokom položaju u toj crkvenoj hijerarhiji? Da li bilo ko od pravoslavnih vernika može da mi objasni kako može da ima poverenja u takvu instituciju koja štiti svoje članove koji su počinili dela za koja se propisuju kazne iz krivičnog zakona? Hej! Krivična dela su u pitanju! Danas se javio baš Homen (Simpson) i komentarisao je kako je prethodna vlada (čitaj: Koštunica) kriv što je Pahomije prošao nekažnjeno, i da ga je neko iz prethodne strukture vlasti štitio. U prevodu Homen pere ruke od celog slučaja, ali da li je baš tako, ili i trenutna vlast ljubi ruku (i ko zna šta još) ovom pedofilu?

Prošle nedelje sam pročitao u vestima da je SPC dodelila ordenje pod nazivom Beli Anđeo. To je novouspostavljeni orden SPC koji se dodeljuje iz sledećeg razloga (citiram): "Time Crkva daje svima na znanje da određene osobe smatra zaslužnim jer su nekim svojim delom vernike ili nju zadužili". Autor ove rečenice je Dragomir Acović. Dobro, crkva može da daruje koga hoće čime hoće, dokle god su njihove pare u pitanju (a to je pitanje čijim parama se daruju, ali o tome malo kasnije). E ali tu postoji jedan problem. Osim raznih njuški (kao što su Putin i Medvedev), ovu nagradu su dobili i ministar policije Ivica Dačić, kao i Vladika Pedofil Pahomije. Ovde ja postavljam nekoliko pitanja:

1) Kako to da, dojučerašnji izričiti ateista koji je bio deo vlasti Slobodana Miloševića, koga je SPC i te kako kritokovala, sada može da dobije ovakvu nagradu?

2) Na koji način je Vladika Pedofil Pahomije zadužio Crkvu ili vernike, pa je zaslužio, posle svega što se zna o njemu, i ovakvu vrstu priznanja? Da li to znači da SPC podržava bludnike i pedofile?

3) Kako to da se SPC veoma aktivno i agresivno bori protiv gej parade i homoseksualaca uopšte, a sa druge strane imaju jednog Pedofila Pahomija u svojim redovima na veoma visokoj poziciji, i daju mu nagrade?

4) Na koji način može Homen Simpson i sadašnja vlast da se ograde od zastarevanja slučaja Pedofila Pahomija prebacujući krivicu na prethodnu vlast, a ovamo zamenik premijera države i ministar policije prima istu nagradu od SPC kao i taj Pedovil Pahomije od čijih bludnih i kriminalnih žele da se ograde?

E nakon ovih pitanja, ima druga tema. Nova vest je da je država vratila Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi vlasništvo nad 20000ha (da, dvadeset hiljada hektara) površine šume u Srbiji koji su oduzeti od crkve i nacionalizovani nakon drugog svetskog rata i dolaska komunista na vlast. Ovde postavljam opet nekoliko pitanja:

1) Odakle Crkvi isprva tolika površina šume?

2) Kakvu korist ima država, a kakvu SPC od posedovanja tolike površine šume? Kakvu je korist imala pre drugog svetskog rata, a kakvu će korist sada imati?

3) Da li je to imanje oporezovano prilikom vraćanja? Da li SPC plaća porez na imovinu i kapitalnu dobit posedovanjem i eksploatacijom bogatstava šume, kao što plaćaju svi drugi građani ove države? (porez na imovinu plaćaš kada poseduješ nešto, a porez na kapitalnu dobit se plaća kada prodaš to nešto, pa onda plaćaš porez na razliku od uloženog novca i novca dobijenog od prodaje. Na primer, ja otvorim firmu, investiram u nju 10 000 evra. Nakon 5 godina uspešnog poslovanja, prodam firmu strancima za 100 000 evra. Kapitalna dobit je tu 90 000 evra, i na to se plaća porez, ja mislim 20%, ali nisam siguran - u mom primeru znači 18 000 evra ako je porez 20%. To je ono što jure Miškovića da plati prodajom Maksija i meri se u milionima evropskih maraka.)

4) Da li je baš ta površina morala biti u potpunosti vraćena iovako prebogatoj SPC, ili je država mogla da kompenzuje Crkvu na neki drugi, skromniji, način, a sama država da profitira od te šume na primer iznajmljivanjem ili prodajom firmama koje se bave sečom i obradom drveta po povoljnoj ceni uz određene uslove. Domaće fabrike nameštaja bi sigurno želele takvu neku mogućnost, i time se pospešuje barem jedna grana privrede Srbije.

A da li može neko od crkvenjaka da mi objasni, kako to da je njihov "spasioc" propovedao skromnost, hodao i jahao magarca u najboljem slučaju, a ovi njegovi sledbenici danas jašu najkvalitetnije džipove i besne automobile koje ove svetovne, a ne duhovne, pare mogu da kupe?

E pa dragi popovi, državo i crkvo imam jednu poruku za vas: jebem ja vama mater pedofilsku, pokvarenu i lopovsku! Za vas bi i grozne muke spaljivanja na lomači, na koje ste sa zadovoljstvom osuđivali ljude pametnije od sebe, bile odmor u banji u odnosu na ono što ste zaslužili. Nadam se da ćete pocrkati svi zajedno uskoro gnjide pedofilske kojima je dupe samo zinulo za pare, a te iste pare se nadam da ćete potrošiti isključivo na razne hemoterapije, operacije i lečenja koja će biti spora, bolna i bezuspešna. Mrš đubrad!

Psihologija supermarketa

2011-09-15T11:41:00.001+02:00

Pozdrav svima, ako vas ima. Razmišljah malo o jednoj temi, i kao i obično reših da napravim blogopost. I dalje sam dužan putopis iz Grčke sa odmora ove godine, ako se sjetim sjetim, ako ne, jeb'ga. Valjda ćete mi oprostiti.

Enivejz, kao što znate, u proteklih par godina je po Srbiji niklo brdo super/hiper marketa, dok male lokalne prodavnice izumiru iz prostog razloga što ne mogu da se takmiče sa velikima ni po ceni, ni po raznovrsnosti ponude, niti po jednostavnosti, jer lakše je jednom kupiti na jednom mestu šta ti treba za duži vremenski period, nego svaki dan kupovati malo po malo. Naravno, kao i većina drugih stvari u životu, i ova je vođena marketingom i željom da se poveća zarada. Psiholozi takođe odavno veoma aktivno učestvuju u formiranju strategije za povećanje zarade supermarketa.

Još dok sam bio u srednjoj školi, čitao sam priču kako je u jednoj radnji u Engleskoj (mislim da je baš u Londonu, ali nije ni bitno) po prvi put bio instaliran softver za praćenje prodaje uz mogućnost različitih vrsta analiza. Primećeno je da prodaja alkoholnih pića drastično skače vikendom pred fudbalske utakmice domaćeg prvenstva. I onda je pametni vlasnik radnje napravio sledeći plan: na dan utakmice potpuno promeniti raspored robe koja se prodaje u radnji, tako da je na taj dan pivo (koje se najviše prodavalo) bivalo odmah pored kase, a na susednom rafu su bile razne grickalice i ostalo što se često konzumira uz pivo za vreme utakmice. Ideja je naravno bila da se poveća prodaja time što će se uz to pivo uvaliti još i poneki kikiriki, čips i slično, a takođe i skratiti vreme boravka kupca u radnji time povećavajući "propusnu moć" same radnje, i usrećiti kupce time što će kupiti ono što žele, a minimalno će se zadržati u radnji. Rezultat je bio, naravno, potpuni uspeh. Prodaja grickalica je drastično povećana.

Jednog dana sam došao na posao, i pala mi je na pamet ideja da razvijemo softver za kupovinu. Ciljna platforma je bila Android, a ideja bi bila da se u bazi podataka nalazi raspored namirnica po supermarketima, veoma precizno po rafovima (sa bazom različitih marketa i njihovih jedinstvenih rasporeda). I onda korisnik sastavi spisak za, recimo nedeljnu kupovinu, i aplikacija mu izračuna i nacrta na njegovom Android telefonu optimalnu putanju kroz supermarket kako da kupi sve, a da se što kraće zadrži u radnji i da što manje "luta" po istoj. A bazu rasporeda bi mogli i sami korisnici da održavaju i ispravljaju, jer to je ipak "živa" stvar, i unutar samih supermarketa se taj raspored povremeno menja (doduše ne previše često, sudeći po sopstvenom iskustvu). Kada sam izložio ovu ideju, kolege u firmi su mi se nasmejale. Rečeno mi je da mi je super ideja, ali da će svi mogući supermarketi gledati svim silama na sve moguće načine da sabotiraju takvu aplikaciju, jer to je upravno suprotno od cilja koji oni žele da ostvare. Onda sam se bacio malo na istraživanje, što na osnovu sopstvenog iskustva, a što na osnovu iskustva drugih ljudi, i raznih tekstova koje sam imao prilike da čitam.

Vlasnicima velikih hipermarketa je, naravno cilj zarada, a ako bismo ušli malo dublje, najbolji način za to je da što duže zadrže kupca unutar radnje, i po mogućstvu da ovaj što više luta po radnji kao muva bez glave. Ovo se postiže na razne načine:

bitne stvari, koje skoro svi ljudi kupuju u svakom slučaju su uvek na suprotnom kraju radnje u odnosu na ulaz u istu i kase. Pogledajte, zaista, hleb, mleko/mlečni proizvodi i tako te stvari su uvek skrooooooz na kraju, terajući vas da prođete kroz celu radnju i vidite "šta ima" usput. Naravno, ideja je da "usput" još nešto stavite u svoju korpu, iako niste planirali.
namerno se prave gužve. Ovo se radi na više načina. Pre svega manjkom zaposlenih, i tu je dupla korist vlasnicima hipermarketa. Koliko domaćih hipermarketa ima između 20 i 30 kasa? - Skoro svi! Da li ste ikada videli da radi više od 10 kasa istovremeno? - Ja iskreno, nisam. U vreme najveće gužve možda radi 10-15 kasa, a inače radi manje od 10. Ideja je da, dok čekate na red, da prošetate još malo i kupite još "po koju sitnicu" koju niste stavili na spisak. I zato se često najskuplje stvari nalaze baš oko kase (skupe čokolade, nekad skupa alkoholna pića, cigarete ako ste slučajno zaboravili, onda razne zezalice, žvake, čokoladice, bombonice, sve one skupe i većinom nepotrebne stvar). Zatim ogromni redovi u delu gde se kupuje meso i mlečni proizvodi na meru. Taj deo je obično u centralnom delu marketa, tako da - dok čekate, vidite skoro celu radnju i možete da zgrabite nešto dodatno, što vam nije bilo na inicijalnom spisku za kupovinu. Ideja je da se ostvari "e baš bih mogao to da kupim". Neke radnje imaju popuste određenim danima, recimo vikendom daju popust od 10% na kompletan račun. Vikendom kada većina ljudi kupuje, oni daju popust da bi napravili HAOS u radnji. Tada nema šanse da provedeš unutra manje od dva sata. Od kako sam ovo shvatio, nikad, ali nikad više ne idem vikendom u nabavku. Isključivo radnim danom, i to neposredno pre zatvaranja radnje da me sama nužda potera da požurim, jer zatvaraju uskoro.
grupisanje proizvoda. Već na policama, oni vama "prave obrok". Prave takav raspored namirnica da vam je na dohvat ruke ono što se često kupuje zajedno. Slično priči o prodaji piva i grickalica sa početka ovog teksta.
raspored proizvoda na policama. Na sredini, u visini očiju su obično najskuplji proizvodi, tj. oni koji prodavcima donose najveću maržu. Oni jeftiniji su obično na periferiji vidnog polja. I dobavljači vrlo često plaćaju ogromne pare hipermarketima samo da bi njihov proizvod dobio određen položaj na policama unutar radnje i time povećao prodaju.
selektivni popusti. Na popustima su uvek manje potrebne stvari. Nikada neće hleb i mleko biti na popustu :) . I uz te popuste se uglavnom trude da uvale još gomilu drugih proizvoda koji nisu na popustu (opet priča o pivu i grickalicama).
popusti na količinu. Deluje primamljivo, kada je x komada nekog proizvoda u paketu jeftinije značajno od toga da se kupi jedan po jedan. Na ovaj način se postiže vezivanje kupca za neki brend, a vrlo često je, kada se izračuna, ta cena veća od sličnog proizvoda drugog proizvođača.
zgodne promoterke :) . Ovo je jasno. Kupite x komada našeg proizvoda, i za nagradu ćete dobiti nešto potpuno beskorisno tipa: "kupite 3 naše paste za zube, i dobićete na poklon plastični češalj šlj kvaliteta".
gomila sitnih i perfidnih fora, kao što je boja (da, crvena i zelena u kombinaciji sa belom i zlatnom bojom su najuočljivije, i videćete gde god su popusti to će biti obeleženo nekom od ovih, ili kombinacijom ovih boja). Sva sreća, ja sam daltonista pa mene to ne pogađa :). Fina muzikica koja se čuje u celoj radnji koja vas opušta i smanjuje inhibiciju.
... još gomila toga

Naravno, pitanje je kako se boriti protiv ovoga. Sve ovo može žešće da vam iscedi novac iz budžeta, i meni je tužno da gledam sopstvene roditelje kada idu u nabavku kako padaju na sve ove fazone, i koliko god im objašnjavao oni su u fazonu "znaaaam znaaam", a onda kažu "jaaaao vidi pa Meril uz 12000kg kupljenog praška daje i bocu od pola litra omekšivača gratis". Jeeeaaa rajt, baš je gratis. Zapamtite, ni kod babe nema džabe!

Nikada nemojte ići gladni u kupovinu! Tako će vam oči biti ogromne, i baš će vam se jesti to što ste upravo videli na polici. Proradiće apetit i kupićete gomilu stvari koje ni u kom drugom slučaju ne biste.

Spisak! Ne mogu dovoljno ovo da naglasim. Bez istog ne napuštati stan, nikako! I kupovati isključivo i samo stvari koje se nalaze na spisku. Ne dozvolite sebi nikakvo "skretanje" sa istog.

Najpametnije je držati se jednog hipermarketa, a ne "šarati" preterano. Na taj način ćete naučiti napamet raspored proizvoda u istom, i znaćete tačno gde šta da tražite i time ćete značajno skratiti vreme provedeno unutra.

Izbegavajte dane kada su masovni popusti. Čak i laskava ponuda od 10% na kompletan iznos računa se ni malo ne isplati. Izgubićete vreme koje vam niko neće nadoknaditi, a za to izgubljeno vreme biste, radeći, zaradili više od tih 10% popusta! Ovo sam računao na sopstvenom primeru, i u potpunosti je tačno. Evo računice: prosečna plata u Srbiji je (zvanično) oko 35 000 dinara. Podeljeno sa prosečno 22 radna dana u mesecu, pa sa osam prosečnih radnih sati u danu dobije se da za sat vremena rada prosečan Srbin zaradi 198 dinara (zaokružićemo na 200). Za račun od 10 000 dinara u hipermarketu na dan popusta, šansa da provedete manje od 2.5 sata u radnji je minimalna. Ovo znam po ličnom iskustvu. Vrlo često sam za račun koji izađe 7-8 hiljada provodio po 3 sata u radnji, tako da znam šta pričam na žalost :( . Znači, na 10 000 dinara se uštedi 1000 dinara (a često to nije "čistih" 10%, jer neki artikli nikada ne ulaze u akciju, kao Koka Kola na primer). A za tih 2.5 sata vi ste izgubili 500 dinara koje biste zaradili da se bavite svojim poslom u to vreme. Znači u "plusu" ste 500 dinara. A onda od toga oduzmite još vreme putovanja (ako živite u starom delu Beograda kao ja, a ne sa "one strane" Save gde su hipermarketi, vikendom prelazak mostova je ubitačan, i samo putovanje može da oduzme dodatnih 1.5h do 2h u zbiru). Naravno automobil troši daleko više goriva u tim uslovima, a sve to košta. Na kraju ste uštedeli jedno veliko NIŠTA! Verovatno ste čak i u gubitku, ili na nuli, sa ogromnim minusom u vremenu. Naravno, znam ja da ne idete u kupovinu u radno vreme, ali onda vam se oduzima "privatno" vreme, ono rezervisano za odmor ili neku drugu aktivnost, a tog vremena je uvek malo, koliko god ga imali. Nekima ono košta mnogo više nego koliko zarade u radno vreme.

Nemojte kupovati kada ste nervozni/neraspoloženi, ali nemojte ni kada ste super lepo raspoloženi. Obe krajnosti će dovesti do povećanog trošenja. Ako ste loše volje, tugu ćete "utapati" u kupovini, a u suprotnom slučaju će vam se sve činiti super, i lepim, i svaka ponuda će biti dobra ponuda pa opet ćete završiti sa gomilom nepotrebnih stvari u korpi.

Moj recept je sledeći: vikend je zabranjeno vreme za nedeljnu/mesečnu nabavku. Neka je popust i 99%, vikendom se ne ide u nabavku iz gore navedenih razloga. Uvek, ali uvek kada sam išao vikendom sam dobio napad popizditisa, a živce i vreme ni jedna ušteda ne može nadoknaditi! U kupovinu se ide isključivo radnim danom, i to posle 20h. Hipermarketi rade do 22h, i onda ta blizina vremena zatvaranja me tera da požurim i da se tornjam odatle. Kupujem isključivo po spisku. Ako sam nešto zaboravio da stavim na spisak, kupiću u sledećoj nabavci, a ukoliko je nešto kritično kupiću u lokalnoj prodavnici malo skuplje. Mada mi se ovo drugo još nije desilo. Uveče je saobraćaj mnogo manjeg intenziteta, pa je prelazak preko mostova opušteniji (ja moram preći na žalost), i time potrošnja goriva, kao i nerviranje je smanjena. Kao i drndanje automobila naravno, jer vožnja "prva - druga - prva - druga" je nešto najgore za auto.

Eto toliko, nadam se da ću barem nekome pomoći ovime. Ukoliko čitaoci imaju neki dodatni savet, slobodno napišite u komentarima, a ja ću dodati u tekst. Širite dalje ovo, proširujte, dopunjavajte itd :)

Apple iPad vs Samsung Galaxy Tab

2011-08-15T11:08:00.002+02:00

Pozdrav svima! Prethodnih nekoliko dana pratim dešavanja povodom zabrane prodaje Samsungovog Tablet računara na tržištu EU. Zgrozio sam se! Ovo je užas i katastrofa! Evo o čemu se radi:

Kompanija Apple je sudu u Dizeldorfu (Nemačka) podnela tužbu protiv kompanije Samsung na osnovu prekršenog nečega što se zove "Community Design", koji je Apple registrovao još 2004. godine, mnogo pre pojave i Apple-ovog iPad-a, i Samsungovog tableta. Pomislih da je ovo još jedan od popularnih patentnih ratova između kompanija, i isprva nisam obraćao mnogo pažnje, dok nisam malo proguglao zašto je to tako, i šta je zapravo taj "Community Design" koji je Samsung navodno prekršio.

Apple se obrušio na Samsung, jer su ovi navodno kopirali dizajn njihovog tablet računara, i njihov Galaxy Tab je previše vizuelno sličan iPad-u. Znači, nije u pitanju prekršaj nekih softverskih ili hardverskih patenata, već jednostavno fizički izgled je sporan. Evo kako uređaji izgledaju:

Sa leve strane je Samsungov proizvod, a sa desne je iPad. Liče, i to veoma. Doduše ima i očiglednih razlika, ali činjenica je da veoma liče. Ali zapitajte se malo, kako bi zapravo trebalo da izgleda jedan tablet računar? Da bude okrugao, ili možda u obliku nekog mnogougla? Zar nije logično da računar te namene bude pravougaonog oblika, sa zaobljenim ivicama uz tendenciju da ima što veći ekran, tj. što manje prostora oko tog ekrana koji ne služi ničemu a povećava dimenzije? Da li je moguće to sve zaštititi kao intelektualnu svojinu, tj. kao poseban dizajn? U EU je očigledno moguće, a evo i kako...

Community Design je kao trademark na dizajn produkta. Skica dizajna se predaje telu koje se zove Office for Harmonization in the Internal Market (OHIM) i to je sve! To telo proverava samo da li postoji već prijava identičnog dizajna, i ukoliko ne postoji dizajn se automatski prihvata kao validan bez dodatnih provera. Ovo je katastrofa! Što se tiče američkog sistema patenata, oni barem proveravaju da li neko pokušava da patentira nešto što je previše očigledno (toplu vodu na primer), dok se u EU to ne čini uopšte. Da stvar bude još gora, ukoliko se pokaže da "napadnuti" uređaj odgovara skici registrovanog dizajna, sud u Dizeldorfu (koji je navodno specijalizovan za ovakve slučajeve) po automatizmu zabranjuje prodaju proizvoda, a druga strana (Samsung u ovom slučaju) ne dobija priliku da se brani od te optužbe. A kako odluke suda u Nemačkoj se odnose na celu Uniju, po automatizmu je zabranjena prodaja Galaxy Tab-a u celoj EU (osim u Holandiji iz nekog razloga, koji nisam još našao). E sada, Samsung ima pravo žalbe na ovu odluku, i ukoliko se žalba uvaži Apple bi morao da plati štetu načinjenu za vreme zabrane prodaje. Znači "osuđen u odsustvu" fazon. Stvar je u tome što će za prosečnog korisnika Samsung biti običan plagijator, jer 99.9% ljudi se neće uplitati dublje u ovu problematiku, pa je Samsung u svakom slučaju gubitnik.

Dodatni problem je sama politika OHIM-a, jer se predati dizajni ne proveravaju dodatno. Dovoljno je samo da identičan dizajn nije postojao već. A "dizajn" podrazumeva samo grubu skicu potencijalnog uređaja (ponovo napominjem da je skica nastala mnogo pre samih uređaja), bez ili sa veoma malo objašnjenja. Evo skice na osnovu koje je Apple dobio presudu u svoju korist:

Na osnovu ovoga, ni jedna firma neće moći da prodaje svoj tablet uređaj koji iole liči na ovaj dizajn, na tržištu EU. Birokratija na delu, i što je najgore ova vrsta zaštite dizajna štiti isključivo velike igrače na tržištu, i male startup firme su ovde osuđene na propast. Apple ima registrovanih preko 1000 "dizajna" među kojima su neki apsurdni. Očigledno da je njihov pravni tim dosta razmišljao o ovome, pa su onda iskoristili loše definisane propise unutar EU da bih ih iskoristili u svoju korist. Koncept tablet računara je mnogo stariji od njihovog zaštićenog dizajna, i ne samo dizajn, već i sami uređaji su bili u upotrebi mnogo pre pojave njihovog dizajna. Najstariji tablet za koji sam našao podatke na netu je postojao još 1994. godine, ali tada je to bilo jako skupo, i veoma skromno po mogućnostima u poređenju sa današnjim tablet računarima.

Problem je u tome što velike firme sebi mogu da dozvole registrovanje ogromnog broja Community Design-ova, iz prostog razloga što su veliki i imaju novca za tako nešto. Oni manji su uvek u opasnosti da prekrše neki od njih, a sami nemaju dovoljno sredstava da zatrpaju OHIM svojim "dizajnima". A sve je dodatno obesmišljeno time da se dizajni ne proveravaju na očiglednost, i to što sud u Dizeldorfu presuđuje u odsustvu odbrane u ovakvim slučajevima, i što se oni, po automatizmu, primenjuju u celoj EU.

Ne sumnjam da će Samsung uložiti žalbu na ovaj slučaj, ali šteta je već načinjena. Prodaja Galaxy-a je odložena, i možda će biti nekoliko nedelja dok se isti ne pojavi u EU (a možda se ne pojavi uopšte) tako da je finansijska šteta očigledna, a plus je dodatna šteta što je uređaj (i kompanija) obeležen kao plagijat i to je šteta koja je nemerljiva u novcu, a Apple fanboy-i će imati i te kako razloga da likuju jer je njihova "crkva" odnela još jednu pobedu u ratu advokata. Da se razumemo, Apple ima dobre uređaje, i sam koristim iPod Touch (dobio sam ga na poklon doduše), ali količina PR i marketinških govana koja izlazi iz te kompanije je neverovatna. Najiskrenije se, iz dubine duše, nadam da će Samsung podneti žalbu i da će žalba proći, jer Apple nije zaštitio sopstveni dizajn, već je zaštitio dizajn koji uopšte nije njihov originalan, i na osnovu toga sada pokušava da eliminiše konkurenciju sa tržišta EU. Koristi se manjkavost EU birokratije kako bi se stekla prednost na veoma ljigav način.

Različita prava u različitim sredinama

2011-08-12T13:19:00.001+02:00

        Pozdrav. Vratih se sa odmora, i prva ideja mi je bila da napišem kratak putopis, ali to će sačekati malo, jer sam trenutno zainteresovan za jednu drugu temu.

Što se tiče teme iz naslova, cela priča nije baš aktuelna, već sam igrom prilika naleteo na nekoliko tekstova (relativno bajatih) na internetu, pa mi je palo na pamet da će možda neko u nekom paralelnom univerzumu želeti da čuje i moje mišljenje, i eventualno podeli svoje sa mnom.

        Evo o čemu se konkretno radi. Vlade nekih evropskih zemalja je počelo da ograničava neke agresivne metode iskazivanja svoje veroispovesti (narod odavno....), i ta ograničenja se polako pojavljuju u vidu zakona. Ali pre nego što krenem dublje u temu, da definišem ili pak razjasnim par termina:
Kada kažem agresivna religija, pre svega mislim na Islam, i to ne zbog toga što su poznati po tome što su spremni da ubiju i za najbanalniju uvredu svojih verovanja, već zbog agresivnog načina nametanja i praktikovanja svoje vere, čak i u mestima gde su u manjini. Da se razumemo, i Hrišćanstvo je agresivno u tom smislu, ali ni približno kao Islam. Uzmite nekoliko poređenja: kao prvo su verski objekti. Džamije imaju minaret koji je vrlo često viši od ostalih zgrada u okruženju. Sa tih minareta se nekoliko puta u toku dana (pet ako se ne varam) lokalni hodža (ili ko već) dernja i time teroriše celo lokalno stanovništvo. Paralela sa Hrišćanskim bogomoljama je naravno toranj i zvonik, i oni su vrlo neprijatni u pojedinim situacijama. Da se ja pitam, zabranio bih uvek i svuda i jedne i druge (i zvonjavu i arlaukanje hodže). Ko želi to da sluša, trebalo bi da bude svedeno na normalnu meru u smislu da se ti zvuci čuju samo unutar i eventualno u neposrednoj blizini objekta, a ne da nekoliko gradskih blokova odjekuje od istih. Sa druge strane Islam prednjači u agresivnosti praktikovanja svoje religije, u smislu da su spremni da prekinu sve druge socijalne aktivnosti kako bi ispunili svoju kvotu od pet molitvi dnevno. Ovo može da bude izvesna kočnica i u poslovnom svetu, i znam neke svoje kolege koje skoro da nisu nadrljali zato što su držali kurseve i nisu u startu uskladili svoje pauze u predavanjima sa rasporedom molitvi, iz prostog razloga što ne znaju, niti ih zanima. Dalje, u nekim situacijama Islam podrazumeva grubo kršenje osnovnih ljudskih prava za koja civilizovan svet već duže vreme smatra kao osnovnu stvar na kojoj zasniva svoje društvo, i za koji su mnogi ginuli da bi ih dobili.

Da se razumemo, u Islamskoj sredini ne možeš, i ne bi trebalo, da se nadaš nekoj ravnopravnosti i poštovanju i da kao padobranac očekuješ da isteruješ neku pravdu. Ne možeš otići u Saudijsku Arabiju i reći im da krše ljudska prava, iz prostog razloga što oni u svojim zakonima uopšte nemaju ljudska prava (tj. imaju, ali jako ograničena i drugačija od onoga što je u civilizovanom svetu). Ali baš iz tog razloga su tu gde jesu. Uz par bogatuna, oni, i njima slični su pri dnu civilizacijske lestvice, i tako treba i da ostane (i ostaće u bilo kom delu sveta gde je religija osnov za uređenje socijalnih prilika).

Problem nastaje kada ovi agresivni elementi pokušavaju da se proguraju i nametnu svoje običaje u sredini gde nisu većina. Na žalost, ovo i nije tako jednostavno kao što se čini iz prethodne rečenice.

       Osnova zapadnog društva, koje se smatra civilizacijom jeste demokratija. Demokratija, osim kao društveno uređenje neke države, podrazumeva i niz pravila i sloboda/mogućnost, među kojima su ljudska prava najbitnija za ovu priču. Ljudi su umirali boreći se za ova prava. Ne zaboravite da su ne tako davno crnci bili robovi u SAD, i da je, između ostalog, zbog toga vođen građanski rat kako bi se to promenilo, a da se situacija izjednačila tek tamo pedesetih ako se ne varam, i Martin Luter King je platio glavom za to (doduše, MLK nije baš najpozitivniji lik iz istorije, ali nije tema o njemu - možda neki drugi put). Onda prava žena (hajde, ko od vas zna, zbog čega se obeležava osmi mart? :) ), zatim sprečavanja dečijeg rada (industrijska revolucija)... Verujte, ove stvari i te kako nisu trivijalne, i neke su tek od nedavno postale realnost. U nekim državama ljudi mogu samo da sanjaju o ovim pravima koje civilizovani svet uživa. Pa pogledajte Kinu na primer? Koliko je tamo dece koji su skoro robovi? A i ne samo dece, a radnici nemaju nikakva prava (kao što je pravo na štrajk na primer).
   E nakon cele ove priče o pravima neke evropske države su se usudile da pojedinim društvenim grupama ograničavaju ta prava. Tu već nastaje ozbiljan paradoks, a samim tim i problem.

       Pre nekoliko godina (2008. ako se ne varam), u Švajcarskoj je prošao zakon da je zabranjeno građenje novih minareta. Totalno nedemokratski neko će reći, jer se time krši pravo veroispovesti. E pa to je malo diskutabilno. Svako ograničavanje je opasno. Iskreno sam podržao ovaj zakon, iz prostog razloga što je minaret jedno vrlo agresivno oružje sa promovisanje svoje vere, i izuzetno smeta ostalima koji ne praktikuju istu. Drugo, Švajcarska je izuzetno stara država, sekularna je, a i većina stanovništva nije muslimanske vere. Ako je neko došao sa strane u novu sredinu, gde važe drugačija pravila, smatram da bi trebalo da se prilagodi ili da leti napolje. Demokratija je naravno vladavina većine. Ako smatra da je većina u tom društvu, možde da pokrene inicijativu za promenu nekih pravila (i to demokratija daje kao pravo), ali ako nisi većina ne možeš da teraš svoju volju. Tako je i bilo. Zakon je većinski prošao, i u Švajcarskoj se ne mogu graditi novi minareti.
   Stvar je u tome što pripadnici agresivnih religija, žele da svoja pravila i svoje običaje prenesu u novu sredinu i da očekuju da se lokalni običaji i pravila "saviju" za njih i njima prilagode a ne obrnuto. Ako neko dolazi iz države u kojoj se delu sopstvene populacije uskraćuju ono što mi smatramo osnovnim ljudskim pravima, u zemlju gde postoje ljudska prava ne može očekivati da može i dalje nesmetano da ih uskraćuje zato što su to njegovi nakaradni običaji.
Sledeći primer ovoga je prošlogodišnji predlog zakona u Belgiji da se zabrani sakrivanje lica velom. Pazite, ovaj zakon važi za SVE, ne samo za Muslimane ili Marsovce. Ovo je krajnje logično iz praktičnih razloga. Iza velova, burki i koječega se često kriju muškarci, kriminalci, teroristi, ili prosto ljudi koje je nemoguće identifikovati. Ljudi, došli ste u novu sredinu. Lokalna pravila zahtevaju da ovlašćene službe mogu da te identifikuju radi zaštite stanovništva od kriminala. Nikakvi nakaradni običaji od pre skoro 1500 godina ne smeju biti prepreka tome. Naravno ovde se opet javlja pitanje ljudskih prava i ograničavanje slobode veroispovesti.

   Čitao sam dosta na ovu temu, i mišljenja su generalno veoma podeljena. Moje mišljenje je pre svega da bi trebalo učiniti sve da se religija što je moguće više marginalizuje, da bi na kraju sama od sebe umrla i nestala, jer to je najveća glupost ljudske vrste. To je već mnogo šira tema, a o tome sam pisao već jednom, a mogao bih pisati do beskonačnosti. Pogledajte neke primere zemalja gde je Islam u većini, kao Turska na primer. Tamo je početkom dvadesetog veka Ataturk napravio pravu revoluciju. Reformisao jezik, učinio da država bude sekularna, zabranio sakrivanje lica, doveo Tursku u stanje jedne civilizovane mnogoljudne zemlje. Dešava se i tamo da religijski fanatici dođu na vlast, ali sekularnost države garantuje vojska, pa se desi vojni puč, vojska preuzme vlast na par godina i nakon toga je preda sekularnoj vlasti.

        Sve je stvar obrazovanja. Ljudi kojima su prava ugrožena u sredinama gde to mogu da ostvare treba objasniti koja prava imaju. Ovde prvenstveno mislim na žene muslimanke, koji žive u civilizovanom svetu. U njihovim originalnim sredinama, one nemaju pravo na obrazovanje, već im se mozak ispira od rođenja (ne samo ženama, već svima samo što one nemaju nikakvu priliku da čuju bilo šta drugo, poneki muškarac se možda još i osvesti).

      Ljudska prava i slobode treba da postoje i da se poštuju, ali naravno u granicama normale koje propisuje zdrav razum civilizovanog sveta. Maskirane žene, obespravljene i ponižene nisu deo civilizacije, već nazadnog i nakaradnog sistema vrednosti koji bi trebalo da izumre. Isto važi i za sve, gde god se neko smatra manje vrednim iz bilo kog razloga. Ima toga i u Hrišćanstvu, ništa se ne bojte. I tamo žena treba da bude potčinjena, samo to toliko nije izraženo u praksi, jer ipak obrazovaniji svet (iako je većinom u hrišćanskim zemljama) uviđa da je to sranje pa bataljuje to. Hoćeš da živiš u civilizovanoj sredini, ali prema svojim divljačkim pravilima? E pa ne može, i ne bi trebalo da može. Vrati se u svoju smrdljivu sredinu, pa tamo divljaj. Civilizacija se zove tako sa razlogom. A verski fanatici su meni na istom nivou kao i pećinski ljudi i kanibali, i biće potrebne još hiljade godina da evoluiraju sami, ili će (nadam se) da uzmu prečicu koja se zove obrazovanje. Nadam se samo da ću da doživim da vidim i to, ali nešto čisto sumnjam.

Ma, puši ga!

2011-07-07T11:41:00.001+02:00

        Eh da, vidno sam nervozan čim je ovakav naslov tu. Ovog puta je priča o pušačima.

Danas je u vestima osvanula priča o mogućim dodatnim merama za smanjenje broja pušača u Svrbiji. Kao što se to negde već na "trulom zapadu" primenjuje, u skorije vreme će početi na paklice da stavljaju grozne slike delova tela pogođenih bolestima koje duvanski dim izaziva. Znači sada neće biti samo teksta, pa da Mujo umesto onih cigara koje izazivaju impotenciju traži one što izazivaju rak, već ćemo sada na slikama gledati mlohavka kako bespomoćno visi :)... dobro de, malo sam preterao i karikiram, ali znate na šta mislim.

Veoma sam protiv ovako nečega. Razlog je vrlo jasan, pušači su i te kako svesni bolesti koje izazivaju drugima i sebi, tako da, kao što ih tekstualne poruke nisu dodirnule, tako neće ni ove. I vrlo često sam čuo izgovor pušača kako eto znaju svog pradedu koji ima 120 godina, puši ceo život i i dalje je živ i zdrav. I ne lažu naravno, ima zaista takvih ljudi, koji puše ceo svoj život, i zdravi su doživeli duboku starost - to ne sporim, ali mislim da je pogrešan argument. Takvih ljudi ima, i uvek će ih biti, kao što će biti i onih ljudi od dvadeset i kusur što umiru od raka pluća (bez obzira da li su pušači ili ne), ili od dijabetesa i sličnih bolesti za koje smo mislili da su rezervisane samo za "starije ljude". Nema pravila, samo statistika.

        Država se kao bojagi bori protiv pušenja, iz kao dobrih pobuda jer je cilj što zdravija nacija itd. Mislim, svima je jasno da su ovo samo floskule, da je to tačno bilo gde u svetu, država bi jednostavno zabranila duvan, pozatvarala fabrike i kraj priče. Duvan bi bio u rangu sa narkoticima koji su zabranjeni. Naravno ni jedna država ovo nikada neće uraditi iz prostog razloga što je prihod od akciza na duvan ogroman, i što je duvanski lobi veoma moćan i bogat i samim time uticajan. Po meni bi čak trebalo i narkotike legalizovati, pa bi država još bila u plusu od narkomana, jer bi im uzimala porez, ali neću sada detaljnije na tu temu, biće vremena.

Po meni, ono što je društvo dužno da učini jeste da javna mesta, gde se mogu naći i nepušači potpuno oslobodi duvanskog dima. Znači apsolutna zabrana pušenja na bilo kojim javnim mestima, a posebno ovde apelujem na mesta kao što su autobuske stanice (prvenstveno mislim na GSP, ali i dalje od toga, znači i međugradske stanice, železniče itd.). Danas ne možeš ni GSP da sačekaš, a da se ne nagutaš dima, jer pušačima je cigareta najbolji način da "skrate vreme" čekanja autobusa. A onda kada isti dođe, ide obavezno bacanje pikavca na trotoar/ulicu nakon veoma dubokog udaha dima gde isti ostaje zapaljen još koji minut, jer često u borbi za ulazak u autobus pušač nema vremena da se bakće sa ostatkom cigarete koju je upravo bacio. Kanta postoji na skoro svakoj GSP stanici inače.

   Nedavno su na raznim sajtovima objavljeni rezultati istraživanja u kojima je pokazano da godišnje oko 600 000 (šest stotina hiljada) nepušača umre od bolesti koje su izazvane duvanskim dimom. Ovo je ogroman broj, mada ako se uzme u obzir da više nego duplo godišnje pogine u saobraćajnim nesrećama i nije nešto preterano, ali se osvrnite na to da su ovde nepušači u pitanju! Po meni, da je i 600, ma i 6 mnogo je!

        Ako bi država Srbija zaista htela da se bori protiv duvanskog dima, postoje vrlo jednostavni i efikasni načini da se to uradi, a rezultati bi bili vidljivi veoma brzo, a i nepušači bi bili zaštićeni. Evo mojih predloga:

1) Potpuno zabraniti pušenje na svim javnim mestima, uz poseban naglasak na mestima javnog okupljanja kao što su stanice javnog (a i međugradskog) prevoza. Neka pušenje bude dozvoljeno na ulici, ali ukoliko nepušač zatraži, da pušač bude dužan da ugasi cigaretu ili da se skloni, a da u suprotnom komunalna policija može da reaguje. Koliko puta se desilo da šetate iza nekog pušača, i da se "nadišete" duvanskog dima, iako ste napolju na otvorenom? A pušači koji uveče izlaze u kafiće, mogu da naruče piće i da stoje napolju, pijuckaju i puše. Video sam to u Londonu. Tada mi je delovalo smešno, ali ljudi bi se brzo navikli i to je skroz ok. Unutra si radi provoda, kada ti se "pripali", izađeš napolje, popušiš koju, i vratiš se unutra i ne smetaš nikome.
2) Pušenje potpuno dozvoliti u privatnim prostorijama, prema odluci vlasnika prostora. Šta radiš u sopstvenoj kući/stanu - tvoja stvar. U firmama dozvoliti jednu prostoriju gde je dozvoljeno pušenje sa odgovarajućim standardima, ali ne onakvim kretenskim kao što je sada u zakonu, već malo ublažiti to na normalne uslove.
3) Značajno povećati cenu cigareta. U skladu sa cenama u ostatku evrope. Paklica treba da košta oko 5-6 evra, a ne tek nešto preko jednog evra koliko sada koštaju (skuplje) cigarete. Narediti minimalnu cenu cigareta, kako ne bi svi pušači mogli tako lako da pređu na "zidarske" cigare od 50-60 dinara, samo da bi pušili bilo šta. Udarac po novčaniku će značajno da otera ljude od pušenja.
4) Pušačima ukinuti zdravstveno osiguranje. Hoćeš da se truješ, i da truješ svoju okolinu? E pa nema onda lečenja o trošku poreskih obveznika, već plaćaj sam bato. Slomio si ruku ili nogu, što nema veze sa pušenjem? Tvoj problem! Plati pa se klati, ili umri u mukama. Ako imaš pare za cigare, imaš i za lekare.
5) Skloniti tupave poruke sa paklica o štetnosti pušenja. One više služe podsmehu i tema su viceva, nego što služe nekoj svrsi. Na pušače ne utiče ni najmanje.
6) Omogućiti pušačima da osnuju svoje klubove gde bi mogli da izlaze i da puše do mile volje. Uz odgovarajuću dozvolu kafić ili klub bi mogli da budu pušački u potpunosti. Ograničiti broj ovih klubova po jedinici površine ili po administrativnim oblastima (tipa max. 5 takvih klubova po opštini). Ovi klubovi da plaćaju daleko veći porez, kako bi se doveli u balans sa nepušačkim, iz prostog razloga zbog ograničenja svi vlasnici kafića bi hteli da njihov kafić bude pušački, to je plodno tle za žešću korupciju. Ovako bi oni koji zaista imaju prometa i para mogli da imaju računicu da im se isplati da plaćaju značajno veći porez državi. Ovim bi se napunili svi kafići/lokali/klubovi. Napominjem da bi bilo dozvoljeno pušiti ispred nepušačkih lokala, što je super kada je lepo vreme. Ukoliko kafić ima letnju baštu, u tom delu zabraniti pušenje, jer ipak ljudi sede tu.
7) Dati ovlašćenje policiji i komunalnoj policiji da na licu mesta piše kazne svim pušačima za kršenje ovih pravila. Vlasnike lokala koji krše ova pravila žešće odvaliti po džepu uz privremeno zatvaranje lokala i pravilo "tri korne, penal". Prvi put, kazna x plus zatvaranje na mesec dana. Drugi put, kazna 5 puta x, i zatvaranje na 3 meseca. Treći put kazna 20 puta x, i trajno zatvaranje lokala, uz trajnu zabranu vlasniku da se bavi tim poslom i moguća zatvorska kazna. Poštovali bi onda svi kao bele lale.
8) Da se ovo zaista sprovodi, a ne "sprovodi" ili selektivno sprovodi kao što se radi sa svim zakonima u Srbistanu. Ovaj deo je zapravo i najteži i najveći korak od svih.

        Idiotluke o pušačkim i nepušačkim zonama u kafićima i restoranima neću ni da pričam. U onom jadnom Pizza Hutt-u kada uđem, veoma ljubazno osoblje me dočeka, i kada tražim mesto za nepušače, pokažu mi dva stola skroz u ćošku pored kase, pored kojih oni non stop prolaze dok rade pa moraš da se pomeraš jer nemaju ljudi prostora da prođu, a pušački stolovi su svi oni ostali pored nepušačkih. Srećom, pa mislim da su ovo sredili, da više nije tako.

       Pušači će ovaj tekst da vide garant kao još jedan od mojih bezbrojnih napada na njih, jer prosto ne mogu da shvate da smo mi, nepušači, zapravo ti koji su napadnuti i koji su prinuđeni da se brane. Jedan pušač neće shvatiti da od jedne cigarete popušene u zatvorenom prostoru, ceo taj prostor smrdi satima, i sva garderoba je zagađena. Čak i presvlake na nameštaju se usmrde od jedne jedine cigarete. I zamislite onda užas kada legneš da spavaš, a krevet ti smrdi na duvan. Lako možeš da promeniš odeću, da se istuširaš i opereš kosu kada sav smrdiš, ali preslvake na nameštaju ne možeš da menjaš svako malo. Pušači to ne osećaju, valjda zato što im prija duvanski dim, pa to možda još vide i kao plus. Takođe čulo mirisa i čulo ukusa im je značajno otupilo. Koliko puta sam samo čuo od bivših pušača kako su tek nakon što su ostavili cigarete (pa nakon dosta vremena) ponovo osetili pun ukus neke hrane. Ljudi nisu mogli da veruju šta su sve propuštali.

        Kada se vratim iz kafića/kluba gde je dozvoljeno pušenje, apsolutno SVE na meni smrdi na duvan. Čak i donji veš. Da, i gaće mi smrde na duvan. Kosa, koža, sva odeća, oči me peku a u nosu ne osećam ni jedan drugi miris osim duvanskog. Duvanski dim je jedan od najvećih razloga što sam značajno umanjio svoje izlaske u poslednjih nekoliko godina :(. Jednostavno mi previše smeta u poslednje vreme, i ne mogu da zamislim više da uživam u prostoru gde ne može da se diše, bez obzira na sadržaj. Takođe ne bih mogao da budem u vezi sa devojkom koja je pušač. To je jedna od stvari koje odmah u startu diskvalifikuju potencijalnu izabranicu. Zaista ne mogu da se ljubim sa devojkom koja smrdi na duvan, to je kao da ližeš pepeljaru. Odvratno.

     Ovaj novi zakon koji je trenutno na snazi je, po meni, kontra produktivan. Odvojen prostor za pušače i nepušače u istoj prostoriji je kao što neko napisa davno, kao prostor za pišanje u bazenu. Kafići će, logično zbog prometa, uvek favorizovati pušače nego nepušače, tako da se ovde ništa nije promenilo. Svi kafići i restorani su i dalje jednostavno pušački. Prostor gde je zabranjeno pušenje je šarena laža. Firme u svojim prostorijama barem u 99% slučajeva nemaju obezbeđenu prostoriju na način na koji piše u zakonu, niti kome pada na pamet da ulaže u to. A i zašto bi. Uslovi su smešni i bez smisla. Radnici sada izlaze napolje, i time se značajno gubi na produktivnosti, posebno ako je u pitanju veća firma koja je smeštena u većoj zgradi. Dok čovek izađe, pa dok popuši jednu, pa dok popuši drugu (što bi se cimao 5 minuta da izlazi iz zgrade, da bi popušio samo jednu, ne isplati se), pa dok se vrati.... Ovako, ako je ta pušačka prostorija blizu, može da trkne, obavi posao i vrati se na radno mesto jako brzo. Svima lepo.

     Zovite me hejterom, baš me briga. Znam da sam u pravu, jer prosto vi (pušači) ugrožavate mene a ne ja vas. Nepušači su ti koji su napadnuti, i oni se brane, a ne vi. Mi smo ugroženi, i pravila treba da postoje da nas zaštite od vas, a ne obrnuto. Vi kršite ta pravila a ne mi, jer mi nemamo šta da kršimo. Nepušači ne smetaju nikome, jedan pušač može da smeta i stotini ljudi. Nepušači ne ugrožavaju zdravlje pušača, oni to sami čine i sebi i drugima, koji nisu ni krivi ni dužni.

    Na žalost, ovaj blog je samo moja prazna priča koja neće ništa da promeni. Ali barem imam pravo da se jadam i nadam. Ako ništa drugo dao sam par besplatnih predloga državi kako može efikasno da reši problem protiv kog se, navodno, bori. Ne morate da mi zahvalite, a za dan državnosti ako me se sete - sete, ako ne, nikom ništa.

Par lekcija o ljubavi

2011-07-06T13:22:00.001+02:00

        Pozdrav! Danas nema priče o politici, religiji, nesposobnoj državi, policiji, nesposobnim ministrima, lopovima na vlasti i sličnim sranjima. Ne, danas se zaista bavim jednom sasvim drugačijom temom. Rešio sam da pokušam da uvedem malo pozitivizma u blog, kako bih možda na taj način privukao potencijalne čitaoce. Na žalost, kako nemam vremena da redovno pišem, onda ovako sporadično me čita 10ak ljudi kako kažu statistike (statistike kažu dosta više, ali računam da je veliki broj pregleda zapravo moj dok se vraćam i ispravljam pravokucne greške).

Nego, da ja uskočim u temu. Ovo je u principu muška tema, tako da drage dame nemojte se naljutiti što nije namenjen ovaj post (i) vama, ali možda će vam biti zanimljivo da pročitate do kraja, a možda pak i komentarišete i kritikujete. Ako ništa drugo, garantujem po koji sladak smešak.

        Pričah nedavno u nekom muškom društvu, o čemu drugom, nego o devojkama. I sada, obzirom da sam već u godinama u kojim su svi "ledovi" odavno probijeni, smatram da sam dovoljno kompetentan da objektivno pričam i dajem savete na tu temu. Ideja ove poruke jeste da zaista dam par praktičnih saveta kako da se ponašate u određenim situacijama i kako da se najbolje izreklamirate kod devojke koja vam je zapala za oko.

        Protivnik sam uopštavanja i stereotipizacije, ali odnekud mora da se počne. Kada, kao muškarac, krenete u "lov", morate znati šta hoćete. To nije ni malo lako, ali smatram da ne treba švrljati naokolo sa idejom ako se nešto desi - desi se. To je dobar recept možda za neke pijane žurke kada nisu svi 100% svesni svojih postupaka, ili im je inhibicija žešće popustila, a to se uglavnom završi ili jako brzo, ili sa nekakvim neželjenim posledicama.

       Prvi savet je da znaš tačno šta hoćeš. Naravno ovo zavisi od bezbroj faktora i situacija, a ja ću pokušati da se osvrnem na one najčešće i najtipičnije. Ideja je da sebe pretstaviš (izreklamiraš) devojci koja ti se sviđa na najbolji mogući način, ali da bi došao u priliku za tako nešto moraš ostvariti inicijalni kontakt. To je uglavnom najteži korak i najveća prepreka.

      Nemoj da se plašiš neuspeha! Veoma bitno! Sigurno će se desiti da neka devojka jednostavno ne želi da ti pruži pažnju. Negde treba biti uporan i ne odustati odmah, ali takve situacije je jako teško prepoznati i o tome neću sada pisati. Ne treba to doživljavati kao nešto strašno i kao neki veliki lični neuspeh, već prosto nastaviti dalje.

       Devojkama je manje bitan fizički izgled nego nama. Naravno da one ocenjuju muškarce i po tome, ali mnogo je bitnije ko si i šta si ti zapravo od toga kako fizički izgledaš, samo, kao što rekoh, treba doći u situaciju da uopšte dobiješ priliku da pokažeš ko si i šta si. Moraš imati u vidu da devojke daleko više primećuju detalje od nas. Ali daleko daleko više i bolje. Primetiće svaki tvoj pokret ruke, sve šta imaš na sebi do najsitnijih detalja. Da li ti je izgužvana majica, da li imaš neku jedva primetnu flekicu na pantalonama... one to vide, kada deset puta upadljiviju stvar muškarci ne bi primetili, i na takve stvari valja obratiti pažnju, jer mogu da znače automatsku diskvalifikaciju kod nekih devojaka bez potrebe.

       E sada, da bi moje izlaganje bilo malo lakše, prvo ću da postavim hipotetičku situaciju da si u nekom klubu ili na nekoj žurci, da ti se svidela devojka koju prvi put vidiš i da bi želeo da joj priđeš. Ako je situacija drugačija, a to je da dugo poznaješ devojku koju želiš, ili da ste možda čak i prijatelji već neko vreme, tu se priča znatno komplikuje pa ću to ostaviti za malo kasnije. Dakle, u toku je provod, a ti već vodiš računa o detaljima i tako to, čist, uredan, ispeglan (koliko-toliko :) ), i "normalno" obučen, shodno prostoru gde se nalaziš. Prvo i osnovno je da ne pokušavaš da glumiš nekog "frajera" i da budeš ono što nisi. Devojke koje imaju iole mozga to provale u roku od odmah, i posle ćeš biti samo predmet podsmeha i ništa više. Bez foliranja molim. Najbolja taktika je da uputiš par pogleda željenoj devojci i da se postaraš da ona to primeti, samo nemoj biti napadan. I nemoj u momentu kada se pogledi sretnu da se okreneš i da šapneš nešto drugaru koji je do tebe. Devojka to može shvatiti kao "ocenjivanje robe", ili da daješ neke samozadovoljne komentare drugaru kada te je ona pogledala, i opet ispadaš folirant i šanse ti se znatno umanjuju. Ako si zapao u oko toj devojci, onda će se ona vrlo verovatno već sama potruditi da vam se pogledi sretnu i na neki način će ti staviti do znanja da je tako, čime dolazimo do sledeće teme:

       Pratite znake! Ako vam se devojka u tom kontaktu blago osmehne, znajte da je to nešto najbolje što može da vam se desi. To je definitivno zeleno svetlo da joj priđete. Ali ovo ćete doživeti možda jednom u sto slučajeva. Ti znaci su skoro uvek mnogo suptilniji. To može biti i blago zabacivanje kose u suprotnu stranu okrenutu tebi, čime će ti pokazati veći deo svog lica, pa čak i kada te ne gleda uopšte, već priča sa dve drugarice pored. Znaci su tog tipa, ne moraju ništa da znače, a mogu, i tu ne može ništa drugo pomoći osim iskustvo, samopouzdanje i odbacivanje straha od neuspeha (koji će se desiti u većini slučajeva). Sledeći korak je sam prvi prilazak. Pogrešno: uzeću još jedan gutljaj iz flaše piva koju držim u ruci, gurnuti istu drugaru do u ruke i šireći se krenuti kroz sredinu prostora pravo ka njoj kao kakav grabljivac. Ovo je po meni krajnje seljački, ali previše sam video da momci primenjuju baš ovu tehniku zato i spominjem. Ovo je veliki no-no. Mislim, ako si zaista "frajer" u društvu, faca onda je ovako nešto možda i "dozvoljeno", ali u tom slučaju onda ni nemaš problem da priđeš devojci tako da ti ovaj tekst nije ni namenjen. Ovo je ipak namenjeno onim malo stidljivijim momcima :).

        Priđi joj direktno i obrati joj se, i postaraj se da te čuje iz prvog puta. Bez obzira kako izgledaš, ko si i šta si, devojci će laskati da joj je neko poklonio pažnju. Mislim, naravno ima i onih koje ismevaju momke koje im prilaze, ali to su obično devojke koje žive u oblacima, i misle da daju sebi na vrednosti ako po kratkom postupku otkače nekoga kome su se svidele. Takvu devojku ne želiš, veruj mi, i takva zaslužuje da nikada nema dečka. Možda sponzora (nekog debelog bogatuna od 50+). E sada, šta reći kada joj priđeš? Verovatno najteže pitanje od svih. Najbolje bi bilo, ako je moguće da se nekako iskoristi situacija u kojoj se oboje zajedno nalazite. Evo jednog mog primera: vozio sam se GSP-om (sa svojom mamom verovali ili ne, da stvar bude smešnija), i zapazio sam devojku u prevozu sa slušalicama u ušima. Ovo je bilo za vreme gimnazije, kada sam se oblačio u crno i kretao se uglavnom u "metalskim" krugovima sa muzičarima među kojima sam i bio. Devojka mi se svidela, da bila je u crnom :), i pomislio sam da je bilo nekog kontakta očima, ali nisam bio ubeđen. Ispostavilo se da silazimo na istoj stanici (sva sreća, pa nije i moja mama :)). Kada smo izašli iz prevoza, dodirnuo sam je po ruci da joj privučem pažnju i pitao je šta sluša, na šta se ona slatko nasmejala i dala mi jednu slušalicu da čujem i sam. Posle toga smo malo sedeli i pričali, ali devojka se ispostavilo da je dosta mlađa od mene, pa nisam bio zainteresovan. Posle smo izlazili zajedno po svirkama u klubovima, ali nismo jednostavno bili jedno za drugo.

        Apsolutno nikako nemojte posezati za onim standardnim frazama, posebno ne onim što ste čuli na filmovima. Devojke ih uveliko već znaju sve, a ako je u pitanju "popularnija" devojka, onda ih je sve čula barem deset puta. Takvi prilasci su skoro uvek osuđeni na potpuno propast, jer će te devojka oceniti kao nekog neinventivnog i samim time nimalo zanimljivim. Takođe, rečenica "večeras si najlepša ovde" ili tako nešto, ili davanje bilo kakvog epiteta koji sadrži "naj" je totalni promašaj. Opet, momci prečesto ovo praktikuju. Naravno, devojke uglavnom prevrću očima na ovo. Davanje komplimenata je ok, ali treba biti veoma pažljiv i umeren. Ako se pretera, stvaraš sliku očajnika i naravno padaš. Budi krajnje prirodan i budi ono što jesi. Budi samouveren i konkretan, a prilazna rečenica neka bude jasna i jednostavna. Ponekad i "izvini, da li bi htela da mi posvetiš nekoliko minuta" zaista može čuda da učini. Ili nešto još jednostavnije od toga. Nemoj da te obeshrabri ako je ona u društvu deset drugarica. Ako njoj priđeš konkretno još ćeš biti "šmeker" čak i u njenom društvu jer time pokazuješ da znaš tačno šta želiš i devojke to znaju i te kako da cene kod muškarca. Odlučnost, samouverenost (ali ne isfolirana samouverenost, već ona koja se zaista zasniva na nečemu). I naravno ta rečenica ne bi bilo poželjno da se mu-muh-muca, ili da bude onako ispaljena u jednom dahu, jer će se primetiti da je pripremljena, već moraš prikazati opuštenost (odglumiti ako već nisi sam opušten). I ne obaziri se na gotovo sigurne osmehe ili pak glasan smeh koji ćeš izazvati kod drugarica, već gledaj devojku koja te zanima pravo u oči, stavi blagi osmeh na lice (tako si barem 75% lepši nego inače) i očekuj odgovor. Time je devojka stavljena u pat poziciju, a ti si onaj koji dominira čak i u njenoj teritoriji. Tada, devojka naravno može da te odbije na neki fin ili malo manje fin način, ali ako se to desi reci joj nešto lepo u smislu "hvala" ili tako nešto i zadrži osmeh. Nikako ne prikaži da si poražen, i da odeš pokunjen. Idi uzdignute glave, jer si prišao devojci koja ti se sviđa, a 85% muškaraca na toj istoj žurci nija imala petlju da učini isto. Ako stekneš utisak da te je nevoljno odbila, pokušaj da se zadržiš, nekom jednostavnom rečenicom kojom ćeš sebi kupiti vreme da se pokažeš u najboljem svetlu. Cilj je da dobiješ priliku da pričaš sa njom duže od 5 minuta. To je sasvim dovoljno i za tebe i za nju da procenite da li ima smisla da uopšte nastavljate priču dalje (bilo drugarsku bilo u cilju nečeg više od toga).

       Dobar pristup može da bude vezan za nešto konkretno za nju ili oko nje. Recimo, "da li je tu haljinu dizajnirao ____________?". Ovako nečemu pristupi samo ako apsolutno znaš o čemu pričaš i o čemu se radi. Nemoj lupati, i najbolje je da to radiš ako si barem 95% siguran da će odgovor na ovo pitanje biti pozitivan. Ili barem približan. Meni je to recimo uspevalo sa parfemima. Imam dobar njuh, i ako uspem da prepoznam parfem vrlo često mogu da započnem razgovor na tu temu, i opet devojkama ovo laska jer su svesne da im je dobar izbor parfema (čim se nekome sviđa), i to im daje dodatno samopouzdanje.

      Loša rečenica je takođe u fazonu "sviđaš mi se..." i tako nešto. Čim si prišao devojci, znači da ti se sviđa. Ona to vrlo dobro zna, i potpuno je besmisleno to naglašavati. Najčešće je loša praksa počinjati razgovor tako što ćeš joj dati kompliment. Deluje očajno, a verovatno su čule to već pa im je i dosadno. Trudi se da barem izgleda spontano, iako si unapred smislio tačno šta ćeš da joj kažeš. Lično sam uvek izbegavao da započnem priču "mogu li da te častim pićem" ili tako nešto. Devojka će obično prihvatiti piće, a onda te otkačiti i na taj način si em otkačen, em iskorišćen, em izgledaš u njenim očima kao očajnik. Mada nekima to prolazi, ne znam. Ja lično to ne savetujem. Nisam praktikovao pa nemam iskustva.

       Ok, dobio si priliku da pričaš sa devojkom koja ti se sviđa. Znači da već delimično imaš njenu naklonost, i jedno 5 minuta fore da se prikažeš u najboljem mogućem svetlu. Ovde ide marketing, ali suptilan. Potrudi se da je nateraš da što više ona priča. I gledaj da ni u jednoj rečenici nemaš reč "ja". Vidi da otkriješ nešto bitno o njoj, najbolje bi bilo ako možeš brzo da zaključiš šta joj je hobi, čime se bavi u slobodno vreme, šta je zanima i da tu nađeš neko poklapanje, tj. neku temu koja i tebe interesuje i o kojoj znaš mnogo. Onda si već "na konju". Tada možeš da ideš donekle u dubinu sa tom priču, samo ne smeš preterati, jer opet ćeš izgledati kao poprilično jednostran. Evo primera: pričaš sa devojkom u nekom klubu, i vidiš da nosi majicu nekog benda, i pitaš je: "jesi li bila na njihovom poslednjem koncertu..." (naravno, potrudi se da barem imaš tri veze sa tim bendom, a ne da je pitaš da li je bila prošle godine na koncertu Nirvane... mis'im... :)). Ako kaže "da", NEMOJ reći "e super i JA sam bio", već reci "zar ne da je bilo super, po meni su najbolje otsvirali tu i tu stvar", i onda će se ona već nekako nadovezati. Gomilu ovakvih razgovora sam započeo. Na taj način možeš da saznaš dosta o njoj, a u pauzi ubaci nešto suptilno o sebi kao na primer: "da, zaista mi se svidela ta i ta pesma, i klavijaturista je dosta improvizovao u toj pesmi, a ona je ionako teška za sviranje...". Na taj način si se suptilno izreklamirao da si muzičar, rekao si da imaš hobi, rekao si šta voliš, koji instrument sviraš. Ona već gradi sliku o tebi, i ima poprilično mnogo informacija bez da si ih ti nametnuo. Pogrešno je reći: "e znaš, ja sviram klavijature u tom i tom bendu, i poprilično smo uspešni". Tada će ona pomisliti najverovatnije: "vidi ga ovaj muzičar, misli da će na taj način lako da me odvuče u krevet". Primere sa muzikom/muzičarima dajem jer sam se sam kretao dugo u tim krugovima, ali primenjivo je na gotovo sve.

       Trudi se da na neki, što suptilniji način pokažeš da si aktivan, da se zanimaš stvarima van svakodnevnice. Filozofiranje, priča o problemima, o politici sigurno nije dobra ideja, osim ako je ona ne započne. Ali to će uglavnom biti dosadno, i u najboljem slučaju moćićeš da saznaš za koju je ona stranku opredeljena što i nije neka preterano upotrebljiva informacija (osim što bi meni značilo da bežim što dalje). Vidi da svoj hobi prikažeš u najboljem mogućem svetlu. Samo, ponavljam po stoti put, nemoj se folirati, nemoj se pretstavljati kao nešto što nisi, već pretstavi ono što jesi na najbolji mogući način. Kada priča već odmakne, i kada shvatiš da bi mogla da se završi, ili nju drugarice zovu ili tebe društvo cima da se ide kući ili tako nešto, lepo i pristojno je pitaj da ti da broj telefona. Šanse da odbije su minimalne. Naravno postaraj se da ona uzme tvoj broj telefona i da jasno zapiše ko si i šta si, da tačno zna ko je zove kada je budeš zvao. I naravno, prvi sledeći poziv obavezno da bude sa broja koji si joj dao. Ne fiksni, ne neki drugi mobilni.

       Ako ste razmenili brojeve telefona, u principu to je već gotova priča. Naravno, ne treba srljati već treba biti dosledan i ostati što je duže moguće u svetlu u kome si se pretstavio. Svačije mane će pre ili kasnije doći do izražaja - pa i tvoje, ali isto tako i njene. Kada se iole bolje upoznate, znaćete jako brzo da li ste jedno za drugo - za vezu, ili za prijateljstvo ili ni za jedno.

       Ok, ovaj tekst se baš odužio tako da ću ovde sada da stanem. Biće još priče na ovu temu, a u međuvremenu ću da preporučim jedan film. U pitanju je "Hitch", sa Vil Smitom. Jedini njegov film koji mi se svideo iskreno. Naravno, ne treba uzeti sve iz filma zdravo za gotovo, ali ima dosta istine tu.

Do sledećeg kuckanja.

P.S. Voleo bih da se jave dame da prokomentarišu da li je iole tačno ovo što pišem, ili sam se nalupetarao najstrašnije :).

Počelo je, počelo!

2011-06-24T12:25:00.000+02:00

        Pozdrav! Naleteh jutros na ovu vest i imao sam šta da vidim. Lagano se pretvaramo u Kinu, u nešto što je gore od onoga što smo bili za vreme devedesetih godina.

        Dragi ministar Dači je sa ljudima iz Telenora (WTF?!) potpisao neku uredbu štaTiJaVećZnam o blokiranju sajtova sa problematičnim sadržajem (pedofili itd.). To je u suštini ok, ali ako samo malčice zagrebete ispod površine shvatate da VEOMA nije ok! Naravno da niko normalan ne želi dečju pornografiju i pedofile na internetu već ih žele u zatvoru i/ili na kamenolomu. Ovo nije način da se protiv toga bori. Ukoliko je sajt na domaćem internet nebu, onda pod hitno delati protiv vlasnika sajta uz sudski nalog. Ukoliko je sajt hostovan u inostranstvu, obavestiti lokalnu policiju ili interpol o dotičnom i neka se oni pozabave time unutar svoje države. Naša policija, kao i odeljenje za visokotehnološki kriminal i te kako ima alata da se bori protiv ovoga, a sećate se da su onomad naredili svim ISP-ovima da instaliraju opremu kojom se špijuniraju sve aktivnosti njihovih korisnika? A o tome šta DB i BIA ima mogu samo da maštam. Ali ne, lakše je uvesti cenzuru svim građanima, nego mrdnuti dupe i potražiti počinioca krivičnog dela.

       Takođe mi nije jasno šta to ministar policije ima da potpisuje sa Telenorom koji je privatna firma? Pretpostavljam da se ova blokada zbog toga (za sada) odnosi isključivo na korisnike Telenora. Da li to znači da će vajni ministar da potpisuje ugovore sa svim provajderima u Srbiji? Ima čo'ek da se službeno naputuje i da se nafiluje dnevnicama samo tako.

        Na ovaj način se na mala vrata lagano uvodi cenzura interneta u Srbiji. Uvek je tako, prvo kriminalci, pa onda lagano politički protivnici pod izgovorom "kriminalci", pa onda zatim i sitnije ribe kao što su ljudi sa biznisom koji je konkurencija nekome u sprezi sa vlašću, pa onda svi neistomišljenici i slobodni intelektualci... ne bi me čudilo da jednog dana ne budete mogli da pristupite i ovom malom jadnom blogu, jer sam protiv ove vlasti. Da, otvoreno sam protiv ove vlasti i tvrdim da su lopovi i da su nesposobni, tj. da je jedino za šta su sposobni jeste da kradu, i imam i te kako materijala da potkrepim svoje tvrdnje.

       Sledeći problem je to što policija ne bi smela da ima pravo da sprovodi cenzuru bilo koje vrste. To je tipičan primer državne represije. Cenzura se sprovodi samo i isključivo uz sudski nalog, a tome u većini slučajeva mora da prethodi pravosnažna presuda. Ovo što će policija da radi daleko izlazi iz njihove nadležnosti.

        Budite svesni ovoga šta se dešava. Prenesite ovo dalje! Ne znam šta drugo da kažem. Ako ima neki pravnik ko čita ovo, možda bi mogao da pokrene pitanje ustavnosti ovakve odluke. Zar može jedan ministar u pravnoj državi da radi kako mu se ćefne? Razmišljajte o tome!

Početak primene zakona o porezu na imovinu

2011-06-02T13:22:00.000+02:00

        Pozdrav svima ako vas ima! Trudiću se da budem kraći nego inače.

   Ovog puta nešto pozitivno od naše države, zaista! Da li možete da verujete da pozdravljam povećanje nekog poreza?! Ako se niste do sada informisali vezano za izmenu zakona o porezu na imovinu, učinite to što pre. Posebno ako posedujete neku nekretninu (ili neko vama blizak). Porez je povećan za maksimalnih 60% koliko je dozvoljeno povećanje u jednoj godini, doduše, nije svima to povećanje tačno toliko, već se odnosi i na zonu u kojoj živi, kvaliteta gradnje, starosti nekretnine itd. Baš ima previše faktora, i tačnu računicu možete naći bilo gde na internetu, pa neću ni da linkujem ovde da ne bih reklamirao neke sajtove. Nema potrebe.

        Zašto smatram da je povećanje poreza zapravo pozitivna promena. Generalno, porez na imovinu, konkretno mislim na nekretnine, je veoma mali u Beogradu (pričaću o BG-u, jer tu živim, a mislim da je tu ova stvar i najbitnija jer prosto ima najviše nekretnina i njiova vrednost je daleko veća nego bilo gde drugde u Srbiji). Obzirom na mali porez, cena nekretnina, posebno na "boljim" lokacijama je bolesno skupa i precenjena. Po meni, Beograd je grad sa najprecenjenijom cenom "po kvadratu", a veštačko dizanje cena se radi na razne načine. Najčešći je naravno korupcijom i radom kartela, gde agencije koje se bave (pre)prodajom nekretnina stalno izdaju fantastične priče o tome kako je tržište stabilno, kako njihovi agenti rade super kako bi uspeli da održe cenu nekretnine nerealno visokom, plus što je u celu priču umešana i gradska vlast pa se tačno zna ko sme da gradi i gde, time stvarajući daleko manju ponudu od potražnje te onda tržište diktira visoke cene. Obzirom na SEKU i na značajni pad standarda u poslednjih par godina, i nemogućnost Miškovića da proda Belvile po bolesnoj ceni kako je isprva želeo, cene su počele da padaju. Nije narod baš toliko lud, i drago mi je zbog toga.

        Povećanje poreza će dovesti do toga da neko ko je nasledio stan u centru grada od 200 kvadrata, a sam nema odgovarajuća primanja prosto neće moći da živi tu. Visok porez će ga naterati ili da izdaje stan, ili da ga proda i kupi manji, ili da ide malo prema periferiji. Koliko ima ogromnih stanova starosedeoca, u kojima žive sami penzioneri - a stanovi na super lokacijama i ogromni. To je prosto neoptimalno i neracionalno. Takvog će visok porez naterati da prepusti to nekome ko može da plaća, a sam da se spusti na nivo koji mu priliči. U tome ne vidim ništa loše. Ista priča i za pravna lica. Koliko ima propalih firmi koje čuče na atraktivnim lokacijama u gradu? Prosto im se može da ostanu tu, iako firma ne posluje, a za to vreme bi mogao neko drugi da bude u istom lokalu i zapravo prave neke pare. Prodaj ili izdaj. Ako ne praviš pare, ne možeš da zadržavaš dobru lokaciju i tako i treba da bude.

Ovo je jedan pozitivan korak, koji bi morao da bude praćen sa još nekim. Što se mene tiče, najbolje bi bilo uz ovo povećanje poreza na imovinu smanjiti poreze koje država ubira od zaposlenih (mislim da je nešto preko 40%, nisam potpuno siguran - mrzi me da proveravam). Ta zahvatanja od svakog legalno zaposlenog su ono što koči zapošljavanje u Srbiji, i sistem oporezivanja koji je regresivan umesto da bude progresivan (u prevodu, trebalo bi da - što ti je veća plata, da ti i procentualno bude veći porez, a ne obrnuto kako je sada). Na taj način bi se daleko više novca koji je zarađen u crnoj i sivoj zoni prebacio u legalne tokove tako da bi taj gubitak od smanjenja poreza država (barem delimično) pokrila vraćanjem veće količine novca u legalne tokove, a i radnici bi imali bolju socijalnu i zdravstvenu zaštitu. Zapošljavanje bi trebalo da bude jeftino. Poslovati bi trebalo da bude jeftino. Posedovanje bi trebalo da bude skupo, posebno posedovanje luksuza kao što je na primer stan i/ili lokal u centru Beograda. To bi ultimativno dovelo do bolje regulacije tržišta nekretnina, i cene bi bile realnije.

        Moram samo ovde da napomenem da ove ideje o porezima nisu moje. Najviše uticaja na njihovo formiranje je imao Saša Radulović, inače jedan od poznatih blogera na B92 sajtu, i ako nekoga dublje interesuje tema, neka čita njegov blog jer on to daleko bolje prezentuje od mene (čovek je stručnjak u oblasti).

        Sve bi naravno ovo bilo bajno sjajno pod pretpostavkom da Srbijom ne vlada mafija i korupcija. Sve i da se primene izmene u poreskom sistemu koje sam naveo ovde, korupcija u Srbiji bi to pojela na ovaj ili onaj način, i to i dalje ostaje jedan od najvećih problema. Ali u svakom slučaju, ovo je jedan od pozitivnijih mojih blogopostova, tako da - pozdravljam povećanje poreza. Bilo bi samo lepo kada bi se dodatne parice pametno upotrebile, a ne samo da (dodatno) napune džepove smradova koji upravljaju državom.

      Živi bili pa videli.

Novi momenti prilikom osiguravanja vozila

2011-05-30T14:38:00.000+02:00

        Pozdrav vozači, a i ostali! Nedavno sam pročitao jednu vrlo zanimljivu vest koja se tiče izmene politike osiguravajućih kuća o obaveznom osiguranju motornih vozila. O čemu se zapravo radi? - Uvodi se sistem koji je sličan onom u SAD. Vozači koji su krivi za saobraćajne nesreće će prilikom sledeće registracije vozila plaćati skuplje osiguranje, dok će oni koji voze pažljivije duži vremenski period, i ne skrivljuju nesreće dobiti popust na to isto osiguranje. Mislim da postoji neka slična priča kod kasko osiguranja vozila već sada, ali ne koristim isto pa ne znam.

Ovo je u principu dobra promena. Srbija je prepuna bahatih vozača, i oni koji budu neoprezni će biti odvaljeni po džepu i to dobrano, pa će možda ćelavac kome je tatica kupio auto malo da pripazi kako vozi i šta radi, jer taj isti tatica će ipak da se zabrine kada cena obaveznog osiguranja drastično skoči sledeće godine. Ali da nije sve to baš bajno i sjajno u sledećem pasusu gde ću objasniti kako sve to funkcioniše.

       Prema novom zakonu, znate svi da se za saobraćajne prekršaje dodeljuje određen broj kaznenih poena koji ultimativno vode do oduzimanja dozvole. Brisanje tih kaznenih poena se vrši dužim vremenskim periodom bez izrečene kazne za saobraćajni prekršaj. Slična je priča i ovde. Postoje dve stvari koje se zovu bonus i malus. Za svaku godinu vožnje, ukoliko nije skrivio ni jednu saobraćajnu nesreću, vozač dobije po jedan bonus poen do maksimalna tri poena za tri uzastopne godine bez skrivljenih nesreća. Sa maksimalna tri bonus poena, vozač dobije popust na obavezno osiguranje vozila od 15%. U drugom smeru, ukoliko vozač u toku jedne godine skrivi jednu saobraćajnu nesreću dobije tri malus poena. Maksimalni malus za jednu godinu može da poveća cenu osiguranja do 50%, dok ukupan maksimalni malus povećava cenu osiguranja 250%! Da, dva i po puta! Ali tu nije kraj, svaki negativan poen je potrebna cela godina vožnje bez skrivljenih nesreća da bi se obrisao, što znači da vozač koji skrivi jednu saobraćajnu nesreću mora da vozi bez incidenata naredne tri godine da bi se vratio na nulu! Malo prestrogo po mom mišljenju.

U najgorem slučaju, ukoliko vozač nakupi maksimalni broj negativnih poena, biće mu potrebno osam godina vožnje bez incidenata (skrivljene saobraćajne nesreće) da bi se vratio na nulu.

        Ovo je po meni baš baš surovo. Ali baš! Načelno se slažem sa ovom idejom, i smatram da bi neoprezniji vozači trebalo da plaćaju skuplje osiguranje, ali bi takođe trebalo da bonus za bolje vozače bude daleko veći. Za tri godine besprekorne vožnje se dobije svega 15% popusta, a za jednu nezgodu ti treba tri godine besprekorne vožnje da skineš ljagu sa sebe. Ova disproporcija mi je potpuno nelogična, i u ovom delu mislim da su se osiguravajuće kuće utalile sa državom da zarade još više novca. I sada verujem da će veliki broj nesreća koje se dese, a da nema povređenih lica (takve su najčešće) da se završavaju "dogovorom" strana koje su učestvovale, prosto iz razloga jer će se onome ko je kriv više isplatiti da plati štetu i oštećenom i sebi, nego da plaća basnoslovno visoke premije za obavezno osiguranje automobila. Naravno zavisi od slučaja do slučaja i obima napravljene štete, ali mislim da je jasno na šta ciljam.

Kako sam se više interesovao za temu, pročitao sam da u nekim zemljama (Južna Afrika na primer) imaju drugačiju politiku što se tiče obaveznog osiguranja vozila. To se zove "pay as you drive" i može se primeniti na više načina. Jedan način jeste ugraditi cenu osiguranja u cenu goriva. Na taj način skuplje gorivo bi osiguravalo sva vozila, i onaj ko manje vozi bi manje plaćao, naravno onaj ko više vozi bi više plaćao, a sva vozila se smatraju osiguranim. Naravno, ovde pričamo samo o obaveznom osiguranju koje štiti druge od vas prilikom udesa. Drugi način, možda još bolji je sa pretplatom na kilometražu. Negde postoji da se kupi kod osiguravajućih kuća kartice sa određenom kilometražom koja se dopunjava kao kredit za pre-paid telefone. Ovo takođe omogućava korisniku osiguranja da "kupi" željeni iznos kilometara u skladu sa svojom dinamikom vožnje. Meni, koji vozim daleko ispod proseka, bi ovo savršeno odgovaralo. Zvuči i logično da neko ko pređe godišnje 20000 kilometara (profesionalni vozači na primer) ipak pretstavlja veći rizik u saobraćaju od mene koji pređem manje od 3000 kilometara, te pri tome bi i trebalo da plati skuplje osiguranje. Naravno, ovde se postavlja‚ pitanje šta se dešava ukoliko osiguranik u osiguranom periodu promeni automobil, ili poseduje više od jednog automobila, ali sigurno postoji rešenje i za to.

Šta vi mislite?

Devojke i Mladići o EU, tržištu i ekonomiji

2011-05-27T12:46:00.000+02:00

        Evo blogoizvoljevam da napravim novi blogopost. Jeste, Mladić je uhapšen i sve te stvari, pretpostavljam da nema potrebe da to pišem. U svakom slučaju, imate novine i njihove sajtove, pa se tamo informišite kako i šta. Moje mišljenje sumnjam da vas interesuje, a ako i interesuje evo ga odmah da završimo sa time - nemam ga. Mislim, nemam mišljenje, "njega" imam i te kako.

Ovde bih se pozabavio jednim maaaaaaaaaaaaaaaaalo drugačijim fenomenom. A to je fenomen običnog smrtnika. Pazite ovo, prosečan građanin Srbije nije naročito obrazovan. Živi van Beograda (ipak, većina stanovništva živi van BG-a, pa je logično da jedan prosečni građanin pripada većini je li...). Ovo pak implicira mnoge druge stvari, a to je daleko lošiji standard, užasna infrastruktura, uglavnom loše obrazovanje (čast izuzecima), i da nije u BG-u nešto značajno bolje obrazovanje, ali je ipak malčkice bolje. Sredstva informisanja su slabije dostupna, a na TV-u može da se vidi RTS, Pink i eventualno B92. Internet nema, a ako ima, to je dial up koji uključi jednom u dve nedelje da pročita mail od rođaka iz Nemačke, na koji neće znati da odgovori. Kažem, prosek. Možda će vama koji čitate ovo izgledati da je ovo prestrogo, ali aj sada ponovo razmislite. Srbija, nešto preko 7 miliona stanovnika i izvucite jednog prosečnog čoveka odatle. Možda sam čak i velikodušan.

        E ono što je mene interesovalo povodom cele ove halabuke oko Mladića su daleko više komentari ljudi, nego medijske pripremljene priče koje sam znao napamet još pre nego što su se desile. Iznenađujuće je kako su ljudi lakoverni i koliko je bio uspešan efekat ispiranje mozga u poslednjih 10ak godina. Znao sam da je ovaj moj prosečan čovek uglavnom ispranog mozga, ali stvar je što je puno onih i nadprosečnih koji su podlegli. Katastrofa! Meni nije jasno kako neko može da poveruje da će bilo kome od nas, kao pojedincu, biti bolje nakon ovog "hapšenja". Sada će lično da dođe Bramerc i da ti da 500 evra u ruke verovatno? :) Komentari su masovno u fazonu "najzad, više nismo taoci, možemo slobodno da živimo bla bla bla". Ma jeeeste, evo poslodavac će da ti poveća platu, država će da ti pokloni stan, a u EU će da ti plate šoping turu sa turističkim obilaskom Dvoraca Bavarske?

Svima su nam puna usta evrointegracija, evropske unije, otvaranja granica ovoga, onoga, i da će sve to magično da dođe kada se najzad otarasimo Mladića. Evo par stvari koje će vam raspršiti iluzije:
Evropska unija propisuje niz standarda koje država, potencijalna članica, mora da ispuni kako bi bila kandidat. Ti uslovi su ekonomske prirode uglavnom, i najbitnije je usklađivanje zakona koji se tiču tržišnog poslovanja što omogućava relativno fer igru na otvorenom tržištu evropske unije. Dalje, ti zakoni se tiču poštovanja ljudskih prava. Mi neke od tih zakona kao i imamo, ali se ič ne poštuju, što dolazi do sledeće stavke a to je efikasnost državnih institucija, pre svega MUP-a i pravosuđa. Niska stopa korupcije (koja je kod nas među najvišima na svetu). Poštovanje velikog broja veoma striktnih standarda koji se tiču proizvodnje, potrošnje, trgovine itd.

        Zašto je sve ovo ovako? Pa prosto, EU je jedno veliko, i relativno uređeno tržište, i ukoliko bi jedna Srbija dobila "prođu" na to tržište (mislim imamo mi i prođu sada, samo što nismo u zoni slobodne trgovine, što znači da su zbog carina i ostalih stvari naši proizvodi slabije konkurentniji na tržištu EU nego što bi bili da smo članica). Dalje, SIGURNO vam se desilo da ste videli neku stvar da je u susednoj državi već (tipa Mađarska) daleko jeftinija nego kod nas, ali da vam se ne isplati da je uvezete jer će država da vas odere sa carinom i porezima, a obzirom kakvi su nam carinski službenici i špediteri - veća je šansa da kupljenu stvar nikada ne dobijete, nego da je dobijete. Ovo je meni posebno bilo zanimljivo što se tiče tehnikalija kao što su sitni "gedžeti", mobilni telefoni pa do malo većih i skupljih stvari kao što je neka kvalitetna bela tehnika itd. Sve je to dosta jeftinije "vani". Takođe i garderoba, posebno kada su popusti. Ali finansijski vam se ne isplati da odete tamo i da kupite to. Znači naše tržište je vrlo zatvoreno i ograničeno. Da bismo ušli u otvoreno i manje ograničeno tržište, ipak moramo da ispunjavamo njegove uslove. Tome nismo ni blizu. Tome smo svetlosnim godnama daleko, i uopšte se ne krećemo u tom smeru. Zašto?

        Odgovor na ovo pitanje je vrlo jednostavan, ali postavlja novo pitanje. Odgovor je, "zato što to nekome očigledno odgovara", a novo pitanje je "kome?". Odgovara "velikima". Znači malom broju domaćih tajkuna koji kontrolišu domaće tržište samim time što su "veliki", i sav uvoz i izvoz mora da ide preko njih i nikako drugačije, jer je do besvesti neisplativo i pomišljati na bilo šta drugo. Neisplativo je i preko "velikih", ali sitni proizvođač/prodavac i kupac/uvoznik nema izbora. Tržište EU se koliko-toliko trudi da se bori protiv ovakvih stvari, ove vrste monopola koje imamo u svim sektorima u Srbiji. Ako ne monopol, onda kartele i oligopol, ali suština je ista, ostalo su samo detalji. Tajkuni su u direktnoj sprezi sa ljudima na vlasti, i to se odavno ne krije. Ni ne pokušavaju da kriju, jer su ljudi takve jedne proste ovce koje se šišaju na sve strane da je istovremeno i smešno i tužno za gledati. Ima jedan promil ljudi koji shvata celu priču, ali oni, kao i ja mogu samo da kukaju na mreži i da večito budu u manjini. Ili da gledaju u se i u svoje kljuse, pa dokle izdrže i kako se snađu. Pametni ljudi će se uglavnom snaći jer su i sposobni. Ali to ne znači da i oni malo manje pametni treba da odu "niz vodu". Ima i među prosečnima jako vrednih i korisnih ljudi koji su pošteni.

        Da se vratim na temu... tajkuni su u sprezi sa vladajućom elitom, i jedni rade za druge. Tajkuni finansiraju vlast, da drže stanje u zemlji kako bi tajkuni mogli da dođu do veće količine novca, kojim finansiraju vlast, koji drže stanje u zemlji da ovi uzmu više novca kojim finansiraju vlast.... i tako imamo jedan divan začarani krug, samo što svakim prolaskom kroz taj krug svi ostali ispaštaju. Rezultat prolazaka kroz ovaj krug je katastrofalna privatizacija, užasna reforma pravosuđa koje je gore nego ikada i još gore školstvo/obrazovanje.

        Ekonomiju jedne zemlje treba da drži veliki broj malih i srednjih preduzeća, a ne mali broj velikih. I sada hajde da pretpostavimo situaciju da je Srbija primljena u EU, i da ima pristup otvorenom tržištu (napomena samo, nije tržište EU 100% otvoreno bez ikakvih ograničenja, postoje kvote za izvoz svake zemlje - setite se kako je Italija nadrljala pre par godina zbog toga, ali hajde nećemo sada o tome), i pretpostavimo da neko naše preduzeće, na primer neka zemljoradnička zadruga ima proizvode koji zadovoljavaju odgovarajuće standarde. Šta to znači za to preduzeće/zadrugu? Pre svega znači da se svi potencijalni kupci takmiče za cenu na istom tržištu, i da neće moći domaći tajkuni da otkupljuju njegove proizvode za bagatelu, jer će prosto on moći da proda nekom drugom u Mađarskoj, Austriji, Nemačkoj itd. ako nudi bolju cenu. Nema dodatnih nameta na carine zbog porekla robe (ponavljam, roba MORA poštovati standarde koji su veoma striktni). Dalje, taj isti poljoprivrednik (preduzeće/zadruga/kombinat/štagod) kada treba da kupi đubrivo za sledeću sezonu i šta mu već treba, ima veću mogućnost izbora, i domaći tajkuni mu ne mogu nabiti cenu toga, jer se i oni takmiče sa svim ostalim proizvođačima đubriva i potrepština za poljoprivredu iz EU. Znači tržište se reguliše samo, cene se formiraju na osnovu ponude i potražnje što je i suština kapitalizma. Samo napomena, ja prvi mrzim kapitalizam kao sistem, ali kada ste ga već tražili, evo i kako to izgleda, ne kažem da nema benefita. I ta tržišna utakmica je vrlo surova. Ovde neki mogu da se šlepaju uz državne subvencije, neke kredite itd. Ukoliko nisi konkurentan na velikom tržištu, nećeš dugo opstati. Znači da ne igraš dobro. Surovo ali pravedno. Barem donekle pravednije nego kod nas sada. U Srbiji trenutno mala i srednja preduzeća masovno izumiru, prosto nemaju nikakve šanse. Karteli i monopoli guše i ubijaju sve, sisaju i ono malo pozitivnog, ono malo kapitala što ima u domaćoj privredi.

          Našoj proevropskoj vlasti apsolutno nije u interesu da se ovo promeni, jer to prosto znači manje love za njih. Manje mogućnosti za krađu i lopovluke razne vrste. Nema to veze sa Mladićem i kompanijom, već je prosto ekonomski interes u pitanju. Hebe se njima i za tebe i za mene i za Mladića, njih zanimaju samo šuške i to je to.

        Meni je žao što su ljudi ostrašćeni i što veruju u nešto, a nisu se opekli već do sada. Poslednji put kada je trebalo u nešto da se veruje je bilo 2000. godine kada su sa raznim obećanjima "demokrate" došle na vlast. Iako sam bio klinac, verovao sam da će se nešto pozitivno desiti, i da će se nešto promeniti na bolje. Čak ni tada se nisam zavaravao da će se sve preko noći desiti, ali sam čvrsto verovao u lagani progres. A mogu misliti kako se osećala generacija mojih roditelja, ili generacija samo malo starija od mene (recimo oni koji su rođeni između '70. i '75). I sada ja vas pitam, da li mislite da je realno sada, nakon hapšenja Mladića, da će nešto bitno da se promeni? Čuvajte svoju energiju i svoju strast za ono što je zaista bitno. Radite na sebi i učinite ono što je do vas. Na žalost, onaj moj prosečan građanin pada u sve veću dubiozu iz dana u dan, sve manje love ima da plati račune, da kupi hranu/odeću a o luksuzima ne razmišlja odavno. Elita se nenormalno bogati, a prosečni prelaze u siromašne i veoma siromašne. Bogati ne shvataju da ako nastave tim tempom da neće imati skoro od koga da uzimaju i da sami sebi kopaju grob, a gladan čovek nema više čega da se plaši. I ovo nije slučaj kod nas, već u raznim delovima sveta. E to je ono što ne valja u kapitalizmu, ali to je već druga priča. Kapitalizam bi možda još i mogao da opstane, da ljudi koji odlučuju i imaju novac, isti pametno ulažu. To očigledno nije slučaj.

        Na žalost nemam nikakav pametan zaključak da ostavim, niti da dam neki konkretan savet. Ako sam barem nekome barem malo otvorio oči - vredelo je. Ne mogu da vam kažem "nemojte glasati za ove na sledećim izborima", prosto jer nemate za koga da glasate kao alternativu. Pa sve i mene da postave na vlast, verovatno bih bio isti kao oni, jer moć i vlast mnogo iskvare ljude. Ono što mogu da kažem je samo da je najbolje da ulažete u sebe, u svoje obrazovanje, u kreativnost... znanje u opštem smislu. Na taj način imate najveće šanse da izbegnete da budete zombi kome su vrane odavno popile mozak i čije se mišljenje formira u medijima. Na sve treba gledati kritički, i tražiti uzročno-posledičnu vezu, jer ista postoji skoro svuda.

Povratak Džedaja :)

2011-04-05T15:08:00.001+02:00

        Pozdrav svima. Rešio sam da pokrenem jednu malu akciju i nadam se da će biti barem šačica ljudi koja će ispratiti ovo. Ne znam da li ste obavešteni da će naša draga država krajem ove (2011.) godine sprovesti popis. Ok, sve je to lepo i krasno, ali da tu nije nekih suvišnih pitanja. Iskreno, ja se ni ne sećam tačno kako izgleda onaj obrazac za popis, prvo što je davno bilo (2002. valjda), a drugo što je moj otac popunjavao za sve nas pa me nije ni bilo mnogo briga. Dosta toga se promenilo u međuvremenu, i sada me i te kako briga.

        Jedno od pitanja na popisu je verska pripadnost... Ako se pogleda ovaj WIKI članak, skoro 85% stanovništva se izjasnilo kao pravoslavci. Štaviše, prema ovoj statistici ispada da uopšte nema nereligioznih ljudi u Srbiji (ili je broj onih koji su se tako izjasnili toliko mali, da je to zanemarljivo da čak uđe i na Wiki statistiku). Tvrdim da nije tako. Prosto, pošto živimo u državi kojom, između ostalih, velikom većinom vladaju popovi, i što nam se konstantno ispira mozak religijskim glupostima, smatram da su ljudi nekako "po defaultu" upisivali da su pravoslavci, čak i kada to nisu. Da su se tako izjašnjavali prosto da se uklope sa okolinom, ili da je recimo "glava kuće" popunjavao za sve članove porodice, i da je napisao po automatizmu za sve isto. Za svog ćaleta iskreno ne znam, on je stari komunista i naravno nereligiozan tako da nemam blage šta je napisao, ali me ne bi čudilo da se i on u ime nas četvoro izjasnio kao pravoslavci.

        Prvo ću da krenem od idiotizma takvog pitanja na popisnom formularu uopšte. Mislim, možemo krenuti generalno od idiotizma popisivanja stanovništva. Pazite ovo, već odavno svaki rođen čovek u Srbiji je zabeležen u matičnoj knjizi rođenih. Na tom formularu verovatno svi vi znate šta piše, ime, prezime, JMBG, ime roditelja, devojačko prezime majke, braća/sestre, vreme i mesto rođenja... i još sto đavola. Dvadeset prvi vek bi trebalo da bude vreme informacione tehnologije. Vađenjem lične karte, pasoša ili vozačke dozvole ostavljate skoro sve ove podatke (mislim da tipa ne pitaju za državljanstvo za vozačku itd.). Nadam se da idemo ka istom cilju ovde, tj ka odgovoru zašto je popis generalno idiotska stvar - iz prostog razloga što sve te podatke država već ima, samo je problem što nisu integrisani... a i pitanje je kako se to održava i ko je odgovoran za tačnost i ažuriranost istih. Sve što im treba za popis već imaju u tim bazama podataka koje smo popunili odavno, i sve važne statistike mogu iz toga da izvuku u bilo kom momentu. Znači popis u (skoro) realnom vremenu svakog dana! Naravno, ovde ne uzimam u obzir utrošak resursa za svakodnevno takvo računanje na bazi od 7+ miliona stanovnika, nije u tome poenta ovog blogoposta.

        Ok, od opšteg ka posebnom. Znači, zaključili smo vrlo jednostavno da je popisivanje u opštem slučaju, što se naučne tačke gledišta tiče (sociološke, statističke) totalna glupost i rasipanje resursa. Sledeća stvar su pitanja na popisu. Od tih pitanja dva me posebno interesuju, a jedno više od drugog. Ono manje bitno je pitanje nacionalnosti. Kakva bre nacionalnost, šta lupetate!? Šta te briga koje sam nacionalnosti, bitno je državljanstvo - jer ono sa sobom nosi prava koja imam (ili nemam) u ovoj državi. Prosto, imaš srpsko državljanstvo, znači imaš sva prava kao građanin države Srbije. Nemaš srpsko državljanstvo, znači za tebe važe zakoni koje važe za strance, i moraš da poštuješ neka ograničenja koja ti se nameću kao strancu. Molim lepo. Kakvog Stojka nacionalnost ima veze sa time? Zašto je to bitan statistički podatak? Pa bitan je, bitno je da vlasi znaju koliko kakvih imaju podanika, na koju vodenicu da guraju vodu. Jer ako je 90% stanovinštva jednoobrazno nacionalno izjašnjeno, onda je najbolje gurati predizbornu kampanju na nacionalističku kartu (živio drug Milošević, crko odavno). Ako je stanovništvo nacionalno šareno, onda se ide na "demokratiju" i ostale gluposti. Popis bi trebalo da bude jedno sociološko istraživanje strogo bazirano na naučnim činjenicama, a ne na osećanjima pojedinih ljudi, a plus što se stvara pristrasnost popisivanih nenasilnom prisilom da se određene rubrike popune na određeni način. Interpretacija tih podataka nije u naučne svrhe već u političko-propagandne. To je loše, jako loše! Od toga korist ima mali broj ljudi, a plaća većina.

        Drugo pitanje je naravno vezano za religiju. I naše pop-kulturno društvo se vrlo aktiviralo povodom ovoga, posebno u regionu (ne toliko u Srbijici, jer snaju da im je ovde stado manje-više verno). Medijska buka je poprilično jaka forsirajući ljude da se izjasne kao pravoslavci. Zašto? Šta država ima od toga? (napominjem da je prema Ustavu, Srbija sekularna država gde je vlast potpuno odvojena od religije.. a-haaaaa). Šta crkva ima od tog podatka? Pa ima dosta toga, prvo terajući nekoga da se izjasni na određen način dobili ste jednog podanika više. Ne direktnog doduše, ali statistikom prikazujete u javnosti svoj uticaj, što vam generalno daje veću moć. Veća baza korisnika = veća moć = veća vlast u državi = veći priliv love. Sve je ovo potpuno povezano, i nije bitan redosled, vrtite pojmove između znakova jednakosti kako hoćete. Negde u regionu (mislim da je Republika Srpska u pitanju) su čak mislili da se na popisnom formularu upišu prva dva slova u tu rubriku ("pr") kako bi naveli ljude da se upišu kao pravoslavci, ali su shvatili da će dosta njih greškom upisati kao protestanti, jer primećeno je da ljudi u tu rubriku upisuju ono što im prvo padne na pamet. Mislim da je to najčešće kod nereligioznih ljudi koje boli uvo za to, pa su u fazonu "go with the flow", pa ili napišu "mainstream" religiju, ili prvo što im padne na pamet. Ponavljam pitanje: ŠTA VAS BRE BOLI DUPE KOJE SAM JA RELIGIJE? Ne ja, nego bilo ko? Kakvo je to pitanje? To je nešto potpuno nebitno, to bi bilo isto da vam stoji na tom formularu "koji WC papir koristite da brišete zadnjicu radnim danom, a koji vikendom" (i naravno, da ostave mogućnost da se štiklire polje "isto i vikendom" kada se popuni deo za radne dane). E pitanje o proizvođaču WC papira je isto kao i pitanje o religiji. Proizvođaču laži. "Kog proizvođača laži birate?" Potpuno isto, sa tim što WC papir ipak ima neku korisnu svrhu.

        Jedan domaći sajt se već neko vreme dosta ozbiljno bavi ovom tematikom. Na adresi http://popis2011.com/ naćićete dosta članaka vezano za popis ove godine kao i detaljnije informacije koje nisam pretstavio u ovom blogopostu. Moja ideja je malo drugačija od njihove, ali se u principu poklapamo. Najbolje bi bilo da popisa uopšte nema. Ako ga već ima, da se onda ova bezvezna pitanja izbace sa popisa (a posebno ovo za religiju)! Prosto pitanja kao što su nacionalizam i religija podstiču podele među ljudima. Potpuno bespotrebne podele koje ne donose ništa dobro, a da ne pričamo kakvo "dobro" sama religija donosi.

         Kada već ne možemo da utičemo na polja koja će biti u popisnom formularu, mislio sam da pokrenemo akciju koja bi pokazala svima šta slobodoumni svet misli o njihovom tupavom pitanju na popisu. Ideja je da u polje "religija" upišete Džedaj ili Sith prema verovatno svima veoma poznatim pojmovima iz Lukasovih "Ratova Zvezda". Ako bi uspeli da napravimo dovoljan broj ovakvih upisa (barem 0.5%), moglo bi da bude jako zanimljivo a mislim da imamo vremena da proširimo kampanju.

        Smatram da moja generacija ne mari za religiju i za te gluposti. Smatram da mladi ljudi pre svega žele da budu otvorenog uma i da budu uspešni u onome čime se bave, i da su svesni toga da se uspeh postiže radom, zalaganjem, obrazovanjem, angažovanjem a ne molitvom tamo nekom Deda Mrazu da ti baci uspeh i sreću sa neba. Mlade generacije, kojima nije televizija, politika i crkva isprala mozak razmišljaju logično, racionalno i svojom glavom i boli ih ćoše za zastarela tradicionalna razmišljanja na kojoj "pastiri" uzimaju ogromne pare na račun lakovernih, uskoumnih i naivnih ljudi. Pokažite im da mislite svojom glavom. Pokažite da niste konformista i da vam se jebe za ono što vas forsiraju. Pokažite da ste pametni, daleko pametniji od njih i da hoćete nešto konkretno da napravite od svog života. Pokažite im da ne posmatrate ljude kroz stereotipe nacionalosti, religije, i ostalih tupavih podela već po delima, znanju, veštinama... Pokažite da niste dužni da odgovarate kako oni očekuju na njihove tupave ankete. Pokažite da ste protiv toga da Crkva uzima ogromne pare, i dobrim delom vedri i oblači u ovoj državi, a da pri tome ne daje NIŠTA za uzvrat. (na sajtu koji sam dao, imate tačno statistiku koliko para crkva uzme godišnje, a napominjem da oni ne plaćaju porez!).

        Pokrenite sve ljude koje znate da su iole otvorenog uma. Pokušajte da nekoj dragoj osobi upalite svetlo. Napišite i sami blog o ovome, pomozite meni da ispratimo celu priču.

        A hajde i da se pri tome zabavimo, i da vidimo da li u Srbiji ima više Džedaja ili Sith Lordova :D. Pokažimo da, za razliku od njih, mi imamo smisao za humor, i da zaslužuju samo to - da budu ismevani. Molim vas nemojte biti lenji, valjda će geek među vama da se probudi, a i oni koji ne vole "Star Wars" serijal mogu, ako ništa drugo, da nađu ovo komičnim i da se pridruže samo zabave radi.

Lijepa je Lijepa Njihova

2011-02-06T13:19:00.001+01:00

        Bok dječki :). U petak sam se vratio sa službenog putovanja. Bio sam nepuna 3 dana u Zagrebu, i mogu vam reći da sam se veoma lepo proveo i da su utisci više nego pozitivni. Obzirom da mi je ovo prvi put da idem malo dublje u Hrvatsku, nije mi baš bilo svejedno, mada nisam mislio da ću imati nekih problema. Pre polaska sam se naravno šalio sa svojima vezano za putovanje, a najčešće smo pričali kako putujem do Šida vozom, a nakon toga idem vlakom do Zagreba pa da moram presedati. Najdalje što sam ikada išao bio je Tovarnik, a to je prvo mesto posle granice gde voz/vlak staje. Imao sam ranije rodbinu tamo, ali odavno više ne.

Prvo što mi je upalo u oko jeste to da je voz mnogo brže išao kada smo prešli granicu, i tada sam se baš razočarao u domaću železnicu, ali onda sam se setio da taj problem postoji odavno. Kada se ide od Beograda prema Šidu pruga je daleko lošija nego u suprotnom smeru, pa voz ide više nego duplo sporije u odlasku nego u povratku. Putovanje nazad je trajalo više od dva sata kraće nego u odlasku, što nije malo. Takođe me je iznenadilo to da, kao da su vremenske prilike znale gde je granica između Srbije i Hrvatske, jer u Srbiji je bilo baš dosta snega (ima ga i dalje), ali kako sam prešao granicu, snegu ni traga.

        Putovanje je bilo poprilično dosadno, ali sam dosadu utapao u homemade sendvičima i oko dvadeset epizoda South Park-a snimljenim na iPod. U kupeu mi je bio neki Tuta-Muta Bugarin, kao i jedan stariji Hrvat, i obojica su putovali iz Beograda. Nismo imali ni jednu jedinu dodirnu tačku, a nešto nisam ni bio zainteresovan da pričam sa njima. Prvi kontakt sa ljudima sam imao na granici, i tu moram da kažem da su Hrvati dosta efikasniji od naših na žalost. Oni sve preglede obave dok je voz u pokretu, tako da putnici ne moraju da gube vreme stojeći u mestu dok granična policija i carina odradi svoje. Hrvatski graničar me je dobrano ispitao šta ja tražim u Lijepoj Nji'ovoj, ali nije bio neprijatan. Bio je strog, ali poslovan, i ono što je tražio su bile cigare i alkohol. Niko se nije obazirao što nosim veoma skup laptop sa sobom. Što se njega tiče, čini mi se da sam mogao da prenesem bombu preko granice, dokle god ne švercujem alkohol i cigarete, a tek kasnije sam shvatio zašto je to tako.

U samom Zagrebu sam veoma toplo dočekan, iako je vreme bilo užasno hladno. Odmah u startu mi se svidela njihova glavna železnička stanica (Glavni Kolodvor), lepo je uklopljena u okolinu i dobro su urađeni podzemni prolazi tako da se putnici ne mešaju sa ostalim saobraćajem nakon što izađu iz voza. Koliko sam razumeo, sama zgrada stanice je jako stara i poznata, ali obzirom da je bilo užasno hladno i da smo žurili (i moji domaćini i ja), nisam imao vremena za razlgedanje.

        Prvi pogled na Zagreb mi je odavao utisak dosta ravnog i jednostavnog grada, što je ogroman plus za saobraćaj. Ulice su dosta široke u delu kroz koji sam prošao da bih stigao do zgrade svog domaćina kod koga sam bio smešten. Takođe mi je upalo u oko da se dosta gradi, gde god da se okreneš u nekom delu horizonta su se videle dizalice. Takođe, odmah upada u oko da Zagreb gotovo da uopšte nema visokih zgrada.

Čim smo stigli na odredište, moji domaćini su me odveli na picu u lokalnu piceriju. Hrana je bila veoma ukusna, a porcija obilna ali sam zapazio da je sve neverovatno skupo! Znao sam da je Zagreb skuplji od Beograda, ali nisam mogao da verujem da je razlika tolika. Odmah sam se upustio u priču o tome, saznao sam da su neke osnovne stvari kao što je hrana, stanarina (pa i kvadrad stana), gorivo, parking daleko daleko skuplji nego u Beogradu. U nekim segmentima čak i više nego duplo skuplje. Tada sam shvatio da je šverc cigareta i alkohola iz Srbije u Hrvatsku jako unosan posao, i da su zato graničari veoma detaljno pregledali voz. Štaviše, otvarali su delove plafona voza kako bi tražili skrivene štekove švercovane robe. Plus sam saznao da je trenutno kriza oko prodaje cigareta u Hrvatskoj, jer će TDR (Tvornica Duhana Rovinj) prodavati svoje cigarete samo na jednom 'lancu' kioska, te tako pravi monopol, i da će ostali, manji, morati da zatvore svoje kioske ukoliko se to do kraja sprovede.

        Nakon klope i par piva, došao sam u stan svog domaćina koji radi u firmi u kojoj sam bio na kratkoj obuci. Dečko je mojih godina, i sam živi u stanu koji je maoli, ali izuzetno lepo uređen i sređen. Kako se on nedavno uselio, nije do kraja sve sredio, ali odmah u startu sam primetio da je sve izuzetno uredno i čisto, da je lepo iskoristio prostor i da zna šta želi. To veče smo poveli malo priču o razlici u ekonomiji, politici, obrazovanju, saobraćaju... između dve države, i shvatili smo da je sve manje-više isto, uz moje dalje zaprepašćivanje o cenama osnovnih potrebština u Hrvatskoj. Kako sam bio jako umoran od putovanja, a trebalo je rano ustati, odbio sam ponudu domaćina da idemo u grad u neki provod, već smo se odlučili da gledamo malo TV i da odemo ranije u krevet.

        Sutradan sam veći deo dana proveo u firmi na obuci. Taj deo nije preterano zanimljiv za čitaoce pretpostavljam. Svidelo mi se kako izgleda poslovni blok gde je smešten veći broj firmi, između ostalog i ona gde sam išao na obuku. Podseća dosta na jedan od novijih novobeogradskih blokova, samo što su zgrade dosta niže. U prizemlju jedne od zgrada nalazi se kantina sa veoma dobrim izborom veoma dobre klope. Klopa je malo skuplja nego u sličnim kantinama u Beogradu, ali obzirom šta se dobije za cenu, veoma prihvatljivo. Moji domaćini mi nisu dali ništa da platim, tako da sam se ceo put osećao jako neprijatno, kao da parazitiram na njihov račun.

         Momci kod kojih sam bio na obuci, i sa kojima sam proveo većinu vremena su bili veoma ljubazni i gostoljubivi. Zaista su želeli da ugode svakoj mojoj želji, i baš su mi puno pažnje posvetili. Utisak je veoma veoma pozitivan, i prosto nemam reči da opišem koliko su bili dobri prema meni. Nakon radnog vremena smo seli da popijemo kafu i dogovorili smo se, na moje zakeranje, da uveče idemo malo u centar grada. Dan je bio dosta lep i sunčan, ali kada je pao mrak odjednom je postalo izuzetno hladno. Prošetali smo se kroz najuži centar grada, i video sam glavne znamenitosti Zagreba, ali je neko detaljnije razgledanje prosto bilo nemoguće. Moj osnovni utisak je da je centar grada jako lep, i da podseća na Beč po arhitekturi. Takođe mi se svidelo kako je uređen javni prevoz kroz centar, a par ulica sa kaldrmom daju starinski izgled gradu i savršeno se uklapa u ostatak arhitekture. Ima malo čelika i stakla koji ruže tu priču, ali skoro pa zanemarljivo. Svi smo zaključili da definitivno nije vreme za razgledanje, jer smo se bukvalno tresli od hladnoće, pa je pao dogovor da dođem u Zagreb kada bude bilo lepše vreme, na proleće ili leto, pa da ću videti sve to kako treba. Sledeća stanica je bila jedna od birtija u centru. Insistirao sam da pijem domaće (Hrvatsko) pivo, pa sam 'tukao' Pag i Karlovačko. Svidelo mi se i jedno i drugo, ali kako nisam neki pivopija a nemam ni kapacitet, vrlo brzo sam postao još veseliji nego inače. Momci su prepuni zanimljivih priča, i nekoliko sati smo sedeli, pričali i smejali se u toplom ambijentu kafića, koji je sav u kamenu, pa iako je mali prostor odavao je utisak čvrstine i masivnosti. Meni je najbitnije da je pivo bilo 'ladno i dobro. U povratku smo svratili do slatke devojke koja je nudila prolazećim momcima medicu (medovaču). Na kraju joj nismo odoleli pa smo svratili na par tura. Domaćini nisu hteli ni u ludilu da mi dozvole da platim bilo šta, iako sam pokušao da platim pivo u birtiji. I da ne zaboravim da kažem da je njima izraz 'birtija' kao što mi kažemo 'kafić'. Beograđani često koriste 'birtija' skoro u pogrdnom smislu da označe neko mesto kao rupu, što u Zagrebu nije slučaj. Koliko sam razumeo iz njihove upotrebe te reči, 'birtija' je svako mesto gde se toči alkohol.

         Nakon nekoliko toplih tura medovače i simpatične devojke koja je istu prodavala, rešili smo da je dosta za večeras. Smrzao sam se, a nisam bio jedini.

Sutradan, odmah nakon radnog vremena, imao sam voz nazad. Tada sam prvi put imao vremena da vidim Zagreb po danu. Moj utisak od prethodne večeri je potvrđen, centar je zaista veoma lep. Voz je stigao tačno na vreme, i tu sam doživeo jedinu neprijatnost na celom putu a to da je voz bio užasno mali, dolazio je iz Minhena i bio je krcat! Pun kao oko, pa sam morao da stojim više od sat vremena na putu kući. Mada, i to je brzo prošlo, te sam brzo i zaboravio i nisam dao da mi to pokvari utisak o putovanju.

        Kao što sam napisao na početku, opšti utisak je fenomenalan. Ljudi sa kojima sam bio u kontaktu su beskonačno ljubazin i gostoprimljivi. Sve mi je bilo po volji, i sve što sam zakerao zaista su mi izlazili u susret. Ljudi sa kojima sam kratko dolazio u kontakt (drugi zaposleni u toj firmi, pa sve do konobara u kafićima) su bili jako poslovni i prijatni. Nikakvih problema nisam imao zbog činjenice odakle sam, i kada sam imao problem neku reč da prepoznam uopšte se nisu ljutili što ne znam na šta misle, i uvek su znali da mi kažu srpsku reč za to što nisam znao. Naravno, meni nije na pamet padalo da forsiram razliku između jezika koje pričamo, jer suština je ista, razlika je u sitnicama zaista.Spomenuli smo priču i o politici, malo smo se dotakli i rata, ali sve je bilo jako opušteno, i niko od nas nije forsirao tu priču. Zaista nema ni smisla, jer svi smo mi bili baš mala deca kada se sve to dešavalo i krajnje bi bilo tupavo da se oko toga nešto prepiremo, jer nismo imali ni najmanjeg udela u tome. Najviše smo se sprdali na račun i naših i njihovih političara, i zaključak je da su ista đubrad i jedni i drugi što se uopšte nisu libili da kažu, niti sam ja za svoje naravno. To je barem jasno kao dan.

        Definitivno bih preporučio bilo kome odlazak, makar na vikend. Povratna karta brzim vozom je 44 evra, što nije skupo. Malo je dug put, ali da se preživeti. Mislim da ima šta da se vidi, samo je preporuka da se sačeka lepše vreme. Sigurno da ima budala koji bi pravili problem nekome iz Srbije što priča ekavicom, ali oni su u manjini, i to su uglavnom pripadnici navijačkih grupa koji su ispranog mozga tako da je situacija identična kao i ovde. Video sam par vozila za srpskim oznakama, i nikakvih problema nije bilo. Za svoj kratki boravak tamo, nisam se ni sekunde osećao nebezbedno. Krivo mi je samo što nisam imao vremena da posetim neke od poznatih klubova u Zagrebu, ali to sam znao da neću moći i pre nego što sam pošao. Prosto, nisam imao vremena. To ostavljam za sledeći put, a sigurno ću ponovo putovati.

Nove tablice međ' šljivama

2011-01-20T12:50:00.001+01:00

Draga naša vladajuća elito.... j"@!m li vam mamu, p&4$@ vam materina skotovi idiotski nesposobni lopovski. Jutros sam pročitao OVU vest vezanu za nove tablice i zaprepastio sam se! Da skratim priču, ona malo govance što nazivaju grbom nakon oznake mesta gde je auto registrovan je protivustavan, i sve tablice koje su do sada izdate (i koje će biti izdate u narednom periodu) su suprotne ustavnim odredbama koje propisuju kako izgleda zastava, veliki grb i mali grb Srbije... a ono govance nije ni jedno od toga. Šta to zapravo znači? Pa to znači da je naša draga vladajuća elita, em što je nesposobna da zameni tablice na vreme, pa se sa time kasni više od godinu dana, ipak sposobna (i to veoma) za neke druge stvari - a to je lopovluk naravno. I od koga će da kradu? Pa od građana naravno! Znači svi koji su sada uzeli tablice će sledeće godine opet morati da ih menjaju, i šta mislite ko će da to plati? Ti, da da ti što čitaš ovaj tekst, i ja, i svi oni jadnici koji jedva sastavljaju kraj sa krajem kako bi platili divljačke namete ovoj državi samo da bi mogli da KORISTE SVOJU imovinu zvanu automobil. Eh da... A šta reći na same nove tablice, osim što je većina vozača već sada poželela da im se vrate stare (i ja među njima). Jedino za ovakvu tablicu se ne bih bunio, naravno uz obavezno posmatranje izraza lica kera koji čita istu:

        Ok koja je fora sa tablicama... Pa idemo redom (mada je red poduži). Osim brojeva čiji font je očajan, sam dizajn tablice je katastrofa. U odnosu na površinu tablice (koja je opet ogromna, isto kako bi narodu uzeli pare za nove držače za iste), previše ima praznog prostora. Sa malo veće udaljenosti tablice su daleko slabije čitljive nego stare, iako je kontrast jači. Dizajn fonta brojeva je ispodprosečan, sa sve precrtanom nulom koja će, siguran sam praviti probleme. Opet iz malo veće udaljenosti neće biti jasno šta taj znak pretstavlja. Osim latiničnih slova, na tablici ima i ćiriličnih. Ćirilična se nalaze ispod grba, i tu stoji mesto registracije. Znači, za Beograd, isto kao ono veliko BG na početku tablice, samo ćirilicom. Napravili smo pravu šaradu od novih tablica i kuku nama u inostranstvu kada strani kerovi krenu da nas istresaju iz gaća. Misliće da dolazimo iz neke banana republike... a ups, da pa mi i dolazimo iz banana republike. Onda to i nije neki problem... Dalje, osim slova engleskog alfabeta, imamo i ovu našu posrbljenu latinicu. Tako da ćemo imati čast da na istoj tablici uz slova QWXY vidimo i ŠĐČĆŽ. A ove kukice na 'našim' slovima su gotovo nevidljive sa više od 4-5 metara udaljenosti, pa će tek da nastanu problemi u saobraćaju.

        Naš dragi ministar štenare, Dači (namerno izostavljeno ć, jer me ovako podseća na pajstosa mu Hašiša Tači-a i njemu slične) kaže da je 800000 tablica koštalo 4.5 miliona evra, što znači 5.625 evra po tablici. Mi ih plaćamo koliko beše? 2000 dinara, što je malo manje od 20 evra. Marža skoro 300 posto! Mašala! Vlast će žešće da zaradi od ovih tablica... i to dva puta!

        Kao što smo već žigosani kao svinje novim ličnim dokumentima i putnim ispravama, sada će nam i automobili biti, i naravno to mi (vozači) plaćamo. I nakon što sam pretrpeo to da mi ćoroskop koji ne vidi dalje od 50cm proverava kola na tehničkom i izmišlja kako mi kočnice ne rade jednako (a baš te kočnice (imam ABS) su me gomilu puta spasile sudara sa majmunima koji učestvuju u saobraćaju, voze raspale krntije i pretstavljaju opasnost po sve ostale), a ne bi video kravu da stoji na dva metra ispred njega. A da ne pričam što mi je na registracionom listu pisalo na pečatu: "ČEVEROTAKNI MOTOR" (četvorotaktni), ali na pečatu eeeej, a na zaglavlju obrasca piše: PODATCI O AUTOMOBILU. Ljudi nisu čuli za glasovne promene... ah da, to se uči tek u petom razredu osnovne. Nego, da se vratim na priču o saobraćajnoj: umesto saobraćajne dobili smo neko sranje koje sam i zaboravio kako se zove. Nazvaćemo ga privremena registracija. Prilikom podnošenja dokumenata, tražili su mi da se na nekom belom papiru na random mestu potpišem i ostavim broj telefona. Kada sam pitao šalterušu šta će im moj broj telefona, rekla mi je 'meni ne treba'. Kada sam guski nacrtao da znam da ne treba njenom veličanstvu, već pitao zašto vam treba (bez velikog 'v', znači zašto njima, panduraciji treba), ona je rekla da ne zna. Na pitanje 'a ko zna ako ti ne znaš' odgovorila je, pa nemoj onda ni da ostavljaš broj telefona, što sam naravno i uradio. Stoka neobrazovana, ne zna ni svoj posao da obavlja, ja je hranim (jer ona sisa državnu sisu, a ja radim u privredi i zapravo stvaram neku lovu koja ona guska troši), zauzima samo prostor i troši vazduh koji diše, a taj njen posao može da obavlja softver koji bi i prosečan programer razvio za manje od mesec dana i koštalo bi do 500 evra. Njeno radno mesto nas, koji radimo u privredi, košta toliko svakog meseca. Po saobraćajnu treba da dođem za mesec dana, i verovatno opet da čekam u redu nekoliko sati. Kada sam guski rekao da bi trebalo da mi pošalju lepo saobraćajnu poštom, ona me je gledala belo i rekla 'sledeći'. Nisam hteo više da se prepirem sa njom, ali boli me prerijska patka da ponovo čekam u redu da bih uzeo čipovanu saobraćaju koju ni ne želim. Na onoj privremenoj piše 'važi do izdavanja saobraćajne dozvole', tako da ću ja voziti sa time, pa makar cele godine. Baš me briga. Jedini je zez što sa time ne možeš da ideš kolima u inostranstvo, ali nešto nisam ni planirao. Tako da mogu da me povuku za... prst. E sada, jeste da meni nije problem, ali zamislite koliko je sada vozača koji poslovno često prelaze kolima granicu, koji su sada zakucani mesec dana u zemlji? Koliko je to para izgubljeno?

        Dodatno ruglo na kolima je ona nalepnica koju sam morao da nalepim na vetrobran, sa suvozačeve strane. To je da bi kerovi mogli da mi proveravaju da li je auto registrovan čak i kada je isti parkiran, a ja nisam u blizini. Prosto ih mrzi da iskoriste 'Motorolu' i da provere u centrali prema broju tablice. Prosto, pandani šalteruša u 'motorola kol centru' ipak treba da imaju vremena da ispijaju kafu i jedu mas'an burek - gde da se cimaju da proveravaju registraciju automobila. A gde i da se kerovi cimaju sada da diktiraju registarske oznake automobila koje su pikirali. To što mi je sada auto obeležen kao što se kravama na uši stavlja ona trakica sa kartonom to nema veze. Eh, a tako je lep auto, a sada skroz naružen. Hvala ti draga moja lopovska Srbijo.

        Samo nek' mi neko još jednom kaže da ne idem odavde! Idem u Nemačku, makar čistio ulice tamo, barem ću biti malo sigurniji i biti u okruženju u kome je ostalo barem zrnce morala i časti. Ovu zemlju ostavljam lopovima i popovima da je vode, daleko im lepa kuća.

P.S. Izvinjavam se svim čitaocima (obojici) na ovoliko uvredljivih opaski u tekstu, ali niste svesni koliko sam ogorčen. Meni moje uzalud provedeno vreme koje mi je država oduzela niko neće vratiti, a o novcu i da ne pričam... :(

Rat Svetova Džefa Vejna

2011-01-12T15:45:00.000+01:00

        Da li ste čitali 'Rat Svetova' pisca Herberta Džordža Velsa? Ako niste, oprostiću vam samo ako ste apsolutni mrzitelj naučne fantastike, ili ako ste ona aždaja iz vica "jeb'ooooo sebe gde ja živim...". Knjiga je uspostavila sve klišee koji se i dan-danas nalaze u naučnoj fantastici, ali imajte u vidu da je ista pisana krajem XIX veka i da je jedna od prvih knjiga tog žanra (ne mislim na naučnu fantastiku uopšte, već na priču o invaziji vanzemljaka).

        Uglavnom, priča je veoma zanimljiva. Ukratko, Marsovci su napravili ogromne topove na Marsu iz kojih su lansirali kapsule prema zemlji. U tim kapsulama su se nalazili Marsovci koji su izvršili invaziju. Ako je neko gledao film 'War of The Worlds' sa Tom Kruzom, ne sme nikako ni da pomisli da je film rađen po knjizi. Ideja ima veze sa knjigom, ali samo ideja. Sam zaplet i radnja... pa dovoljno je da kažem da je radnja u filmu u moderno doba, a u originalu radnja se dešava hiljadu osamsto i neke.

        Još jedna zanimljivost vezana za ovu knjigu jeste što je priča iz iste išla kao radio drama na BBC-u pre 100 godina. Toliko je dobro bila ispričana priča, da je ne mali broj Britanaca mislio da Marsovci zaista vrše invaziju na našu Zemljicu. :) Oni iz unutrašnjosti su mislili da je London u pepelu i tako dalje. Proguglajte malo o ovome, ima zanimljivog materijala.

         Zašto ovaj blogopost? Pa, ne želim da pričam o knjizi, istu ću samo da vam preporučim kao obavezno štivo za čitanje. Nije toliko samo priča o invaziji vanzemaljaca, već je cela knjiga cela jedna drama za koju mislim da na veoma veran način opisuje ljudsku psihu u ekstremnim uslovima. Ovaj blogopost je namenjen albumu koji nekoliko poslednjih nedelja ne može da mi izađe iz glave, i neprestano mi se vrti na plejeru. Godine 1978. Džef Vejn, kompozitor, rođen u NY, ali mislim da je Britanskog porekla (nisam 100% siguran, ovo bih morao da potvrdim, ali nije preterano ni bitno iskreno) je objavio album kome je tema Rat Svetova. Prva pesma albuma počinje temom koju ste sigurno čuli negde kao špicu za neku emisiju ili u nekom filmu. Pogledajte ovo i uživajte: (posle toga nastavite da čitate ovaj bljogopost)

Fantastično zar ne? Čika u belom koji peva je Džastin Hejvard (ako se tako izgovara), inače pevač grupe Moody Blues koju sigurno znate po pesmi Nights In White Satin (inače iz 1967. godine). I dalje ima fantastičan glas i potpuno potvrđuje izreku: "bez starca nema udarca". Ovaj udara i te kako!

Ovde ću sada opisati čitav koncert i kakav je utisak na mene ostavio isti. U međuvremenu sam skinuo sa interneta ceo ovaj koncert sa snimka. Isti je bio u Londonu 2005. godine, a ako pogledate sajt http://www.thewaroftheworlds.com/ videćete da imaju zakazanu turneju koja je u toku. Tokom ove (2011.) godine će biti u Nemačkoj, samo još uvek nisu objavili datume i mesta održavanja koncerata, pa ako budem imao sreće (čitaj: para) otićiću i pogledati ovaj spektakl. U međuvremenu su dodali 3D hologramske efekte na scenu, pa je verovatno ceo koncert spektakularan.

SPOILER ALERT! Ukoliko sam vas dovoljno zaintrigirao, pročitajte knjigu prvo! To je par dana. Posle toga pogledajte ovaj koncert i na kraju pročitajte do kraja ovaj post.

1) The Eve of War Uvodna pesma koja nas upoznaje sa likom novinara koji će nas voditi kroz celu priču. Sama tema cele priče je spektakularna, i većina lajtmotiva ovde su uvedeni i pratiće nas kroz celu priču o ratu svetova. Džastin, iako ima samo dve linije teksta (koje ponavlja par puta), potpuno pokazuje svoje glasovne sposobnosti i najavljuje spektakl. Ubrzo nestaje sa scene.

2) Horsell Common and The Heat Ray Prvi put sami Marsovci stupaju na scenu. Uvode se lajtmotivi vanzemaljaca i njihovog strašnog oružja koje instant spaljuje sve što mu se nađe na putu. Kada razmislim o Velsovom opisu i onom datom u filmu dođe mi da se ispovraćam na film. Ono je katastrofa. Pesma je malo jeziva i nateraće vas da vežete zvuk bas gitare za trome vanzemaljce.

3) The Artilleryman and The Fighting Machine Mladi artiljerac, nakon prvog okršaja sa protivnikom dolazi do kuće junaka priče (novinara). Opisao je borbenu mašinu koju su Marsovci izgradili u toku noći i način na koji su rastrgli četu vojnika koja je poslata da ispita mesto sletanja prve kapsule sa Marsa. Artiljerca tumači Džejson Donovan. Zajedno novinar i on odlučuju da odu u London. Novinar da obavesti svoju ženu šta se dešava i da se pobrine da su njen otac i ona bezbedni, a artiljerac da javi štabu šta se desilo. Na njihovom putu ka Londonu po prvi put se sreću sa ogromnim tronožnim mašinama koje lagano uništavaju grad. Ovde se uvodi novi lajtmotiv, a to je pobedonosni uzvik Marsovaca Ulla! Muzički opis kako neprijatelj ruši London toplotnim zrakom je fantastičan. Artiljerac i naš junak se razdvajaju, jer novinar skače u vodu kako bi izbegao da ga upravljači ogromnih mašina opaze.

4) Forever Autumn Džastin se ponovo vraća na scenu pevajući svoju pesmu. Ovo mislim da je zapravo pesma Moody Blues-a koja je ubačena i obrađena za ovaj album. Pesma je prelepa i veoma romantična i tužna zapravo. Za priču se vezuje tako što novinar dolazi do kuće gde mu živi draga, a ona nije tu. Što se same pesme tiče, mislim da u originalu on peva o svojoj ženi koja je preminula, pa se seća jesenjih trenutaka provedenih zajedno. Muzika je prelepa i savršeno je uklopljena u ambijent razorenog Londona koji je prethodno opisan. Novinar shvata da mu je jedina šansa da preživi da pokuša parobrodom da pobegne sa britanskog ostrva. U pristaništu kasni na parobrod, jer je isti već krcat i lagano odlazi, a na palubi broda opaža svoju ženu Keri. Dozivaju se međusobno, ali su rastavljeni, a za to vreme ide deo pesme now you're not here... Mali parobrod lagano odlazi, ali iz vode vreba druga opasnost...

5) Thunder Child Tačno na putu parobroda ka pučini poprečile su se tri borbene mašine. Između njih je čvrsto i odlučno stajao ratni brod Thunder Child. Pesmu o Detetu Groma otpevao je fantastični Kris Tomson. Zajedno sa prethodnom pesmom, ovo je najjači momenat cele priče. Muzika je prepuna emotivnog naboja, prepuna svih zvukova. Kroz pesmu može da se oseti napetost u vazduhu, i barutni dim iz borbe broda i Marsovaca. U duhu starih romantičnih priča, Dete Groma žrtvuje sebe kako bi spasao parobrod pun civila, a pri tome uspeva da povuče još dva marsovska tronošca na dno. Ovde se publika oprašta od herojskog broda i novinar mračno izjavljuje kako je poslednja nada za odbranu potonula sa tim brodom i kako Zemlja potpuno pripada marsovcima. Ovde je kraj prvog dela koncerta.

Kada sam ovo gledao, dugo nisam mogao da se osvestim. Volim konceptualne albume, i ovaj je daleko najbolji. Žao mi je dragi moj Dream Theater, ali ovo je bolje od Scenes From a Memory. Ne mnogo, ali je bolje.

6) The Red Weed (Part 1) Drugi deo koncerta je vezan za period pod vladavinom Marsovaca. Na zemlji je počela da raste neka čudna crvena trava kojom je i objašnjena crvena boja planete Mars. Veoma mračna pesma, i ponavljaju se lajtmotivi sa početka koncerta uz šturi opis mrtvog grada. Novinar pronalazi mrtvog sveštenika i rešava da ga propisno sahrani, ali...

7) Spirit of Man ... sveštenik je zapravo živ! Na scenu izlazi uzvikujući njegovo ime, njegova žena. Nju tumači Tara Blaise, fantastična pevačica. Ulogu sveštenika ne mogu trenutno da nađem, jer je izmenjena postava trenutno. Sveštenik je poludeo i tera svoju ženu od sebe misleći da su zapravo đavolske sile napale zemlju i da su demoni zaposeli i nju. Ona pokušava da ga urazumi verom u snagu ljudskog duha uz pesmu da postoje stvari za koje se treba boriti, čak i umreti. Ovo, na žalost, ne dopire do njega. Glas Tare Blaise je fantastičan, i na YT možete potražiti više njenih pesama. Nedavno je objavila album. Preporučujem pesmu 'Breathe'.

8) The Red Weed (Part 2) Sveštenikovu ženu ubijaju Marsovci, a novinar i sveštenik se kriju u podrumu kuće. Pojavljuje se mašina koja liči na pauka i koja skuplja ljude koji će koristiti kasnije za ishranu napadača. Sveštenik potpuno ludi i govori kako je on izabran da uništi neprijatelje svojom molitvom i krstom praveći pri tome buku. Njih dvojica bivaju otkriveni, i novinar jedva izvlači živu glavu - što se ne može reći za sveštenika. Uz sablasnu muziku je objašnjeno i kako se Marsovci hrane ljudskom krvi ubrizgavajući je direktno u svoj krvotok. Novinar beži dalje.

9) Brave New World Artiljerac sa početka priče i junak se ponovo sreću. Artiljerac ovog puta prima novinara kod sebe i sa puno entuzijazma mu objašnjava svoj plan kako će obnoviti svet praveći podzemne gradove. Ne zadugo, junak shvata da su njegove želje i vizije daleko ispred mogućnosti, pa odlučuje da napusti i njega. Lepa pesma u svakom slučaju. Reči su jako zanimljive.

10) Dead London London je potpuno mrtav. U ovom delu su detaljnije opisane ruševine, ali se čuje i bolno zavijanje Ullaaaa! Novinar je opčinjen time, i shvata da ne može više da izdrži i počinje psihički da puca spremajući se da preda svoj život napadačima. Ubrzo shvata da ovi zapravo umiru!

11) Epilogue Ko bi rekao da će male bakterije da pobede invaziju sa Marsa? To se zapravo desilo. Sve ljudske kreacije su pokleknule pred najezdom, ali nešto tako malo i naizgled beznačajno je sprečilo potpuno uništenje ljudske vrste. Naravno sve to uz uvodnu temu iz The Eve of War. Ovime se fantastično zaokružuje cela priča u kojoj su ispričani svi najbitniji momenti iz knjige. Zaista da se čovek naježi. Drugi deo epiloga je vezan za ljudsko sletanje na Mars, ali to ostavljam vama da sami rastumačite :).

U svakom slučaju, sve i da niste ljubitelj naučne fantastike - obavezno poslušajte ovaj album (ako nemate vremena da odgledate koncert). I naravno slušajte redom, jer je ovo ipak konceptualni album. Nećete se pokajati - garantujem, a neke pesme ćete i prepoznati.

Sunce dva

2010-12-23T12:02:00.001+01:00

        Pozdrav mojim vernim čitaocima (obojici)!
Na odmoru sam već ravno nedelju dana. Odmor sam prvenstveno uzeo, kako bih imao vremena da spremam ispite za januarski rok. Hoću više da završim fakultet (a to pričam poslednje dve godine), ali kao da su se sve zle (ili dobre) sile urotile protiv mene. Pa vidite kakvo je vreme napolju! Ko će sada da uči? Em sam na odmoru, em je fantastično vreme, a ja da sedim kući i da učim? Nema šanse! Doduše, nije mnogo pametnije ni sedeti kod kuće i kucati blogopost, ali to traje petnaest minuta, a učenje bi trebalo da bude višečasovno (jea rajt).

        Verovatno već znate moju zaljubljenost u Nemačku, samu državu, pa gradove, ljude, jezik, mentalitet, uređenje, način razmišljanja... i to se još više pojačalo dok sam čitao putopis drage blogokoleginice Iris. Obavezno pratite njen blog, ima mnogo toga više da se vidi nego ovde. Isti možete naći OVDE. Nego, da se vratim na temu. Još od kad sam bio u osnovnoj školi razmišljao sam o odlasku iz Srbije. Mislim da je veoma tužno za zemlju koja je dozvolila sebi da deca mlađa od petnaest godina aktivno razmišljaju da je napuste. Devedesete su svima i previše dobro poznate, ratovi i nepravde koje su nam učinjene su pobudili dosta patriotskih, pa štaviše i nacionalističkih osećanja u meni i onda sam značajno promenio mišljenje i jedno vreme sam čvrsto verovao da nešto može da se promeni i da se vredi boriti za ideale. Divio sam se srpskim romantičarima koji su u krizno vreme uspevali da umetnošću istaknu važnost nacionalnog duha, i da nadahnu običnog čoveka. Ah, taj divni pubertet, ideali i verovanje da se svet okreće oko tebe... dobro reče pijani Bora: "za ideale ginu budale". Patriotizam, rodoljublje, nacionalizam su postale veoma jeftine trgovačke vrednosti na političkoj pijaci. Moćnici se igraju emocijama mase, a što je masa veća - lakše ju je kontrolisati na taj način. Cilj je samo jedan, i veoma je jasan, a to je obogatiti se, nakrasti što je više moguće i naravno onaj ko je na bilo kakvoj poziciji misli samo na svoju stražnjicu. Sve je strašno devalvirano.

        Da, sada jako želim da odem odavde. Imam samo jedan život, i previše ga volim i previše mi vredi da bih bio spreman da ga žrtvujem za neke ideale, koje će zapravo neko da iskoristi na najprljaviji mogući način i da napravi magarca od mene. Zapravo, ne samo od mene, već od svih poštenih ljudi iskrenih namera. Hvala ali ne hvala! Još gori mrak na oči mi padne kada pomislim na zasnivanje porodice u ovakvom okruženju. Moja buduća deca imaju da biraju između škola u kojima deca prečesto dolaze u situaciju da izvrše samoubistvo, preko narkomanskih i dilerskih škola do onih gde je došlo do toga da đaci biju profesore ukoliko dobiju loše ocene. A ceo obrazovni sistem je truo i rđav da to bazdi na sve strane. Visoko školstvo nam je prepuno prematorih oportunista koji su sa svojom naukom izgubili korak pre jedno dvadeset i kusur godina.

        Na važnim i odgovornim pozicijama u državi radi poluobrazovani ili neobrazovani svet koji je tu postavljen uglavnom u službi trenutnog režima da zauzima poziciju, neradi ništa ili radi kontraproduktivno, a istovremeno ubija šansu nekome ko bi sigurno hteo da radi i da se dokaže na pošten način. Mediji su potpuno pristrasni, a novinari su takođe neobrazovani i nepismeni, a jedino u čemu su vešti jeste spinovanje. Obzirom na ispranost mozga velikog dela populacije, spinmajstori fantastično prolaze i veoma uspešno rade svoj 'posao'. Nedavno je na RTS-u u dnevniku bila priča kako smo četvrta država na svetu po količini piraterije, a kao dokaz za to su uzeli dnevnu statistiku sa sajta Megaupload. Heeej?! I takvim idiotima mi treba da plaćamo mesečnu pretplatu? Onaj ko je spreman da takvu izjavu upakuje u udarnu vest u udarnom terminu, a potkrepi je jednim velikim NIČIM, ili u životu nije uključio računar pre toga, ili je toliko samouveren da je narod jedno stado maloumnih ovaca i da takve stvari prolaze. Mada... veliki broj domaćih IT stručnjaka je odavno u inostranstvu, ili rade ovde za inostrane firme.

        E ovo su samo površinski razlozi zbog kojih želim da odem odavde. Ima ih toliko da bih mogao neprestano danima da pišem, i opet bih nešto izostavio.

       Naravno, postoje razlozi, i to ne slabi, koji bi me zadržali ovde. Pre svih, to je firma u kojoj trenutno radim. Ona je otprilike jedan od retkih tračaka svetlosti u mračnom tunelu srpske privrede. Srećan sam što ne sisam državnu sisu, i što sam do posla došao čistim znanjem, zalaganjem i dokazivanjem. Firma je do sada bila veoma fer prema meni, i jako bi mi teško palo da napustim posao koji trenutno radim. Druga stvar je društvo i familija. Većina društva sa kojima sam u stalnom kontaktu ionako neprestano putuje po svetu, tako da sa njima sigurno ne bih izgubio kontakt. Familija k'o familija, znate kako to već ide. Prijao bi mi odmor od njih, a i njima od mene sigurno, na jedno duže vreme.

       Žao mi je što sam priču počeo veselo, a zapravo se svelo na kritiku i na mračni prikaz situacije, ali odavno sam prestao sebe da lažem, tako da neću ni vas. Razmislite dobro šta želite i šta očekujete od života. Isti je veoma kratak, i nemojte ni sekunde gubiti na ljude koji to nisu dobrano zaslužili, a sami se potrudite da zaslužite to od ljudi do kojih vam je zaista stalo. Reciprocitet jeste kučka, ali je i majka istovremeno.

Biće priče o ovome još, a do tada evo vam jedne slatke fotografije koju uslikah pre neko veče:

SUNCE

2010-12-14T12:50:00.000+01:00

Došao sam posle više od dva meseca da objavim novi blogopost samo zato što je upravo zasijalo sunce! Da, neispavan sam već danima što zbog divljačkog tempa života koji vodim, što zbog sopstvene nervoze i opterećenosti kojekakvim i koječijim glupostima pa spavam maksimalno 6 sati dnevno (a i to je uspeh ako uspem toliko da izdvojim). I pored mećave koja me je obradovala jutros, upravo se kroz prozor pomolilo sunce i na tren me je zaslepio odsjaj sa krova od zgrade preko puta.

Ono što me dodatno raduje jeste da sam od prekosutra na odmoru, pa verovatno je to neko unutrašnje sunce u meni koje sija. Na žalost, ne - ne putujem nigde kao što sam ranije imao običaj u ovo vreme. Jednostavno, cilj je diplomirati što pre, a zbog goreVećPomenutog tempa života, godišnji odmor će mi biti jedina prilika da intenzivnije i ozbiljnije učim.

Takođe, večeras idem na plesno veče u Domu Vojske. Barem sam načuo da je večeras, još ću u toku dana morati da potvrdim. Baš se radujem tome, i nadam se da ću se lepo provesti i da ću dobro igrati :). U svakom slučaju postoji više razloga zašto je sunce baš sada zasijalo, i gle čuda... više mi se ne spava.

ŠBBKBB - Šta bi bilo kad' bi bilo

2010-10-13T11:17:00.000+02:00

        E baš u inat neću da pišem o pederbalu a neću ni o utakmici! Neću da se bavim kretenima, ni jednim ni drugim ni trećim. Štaviše, na tapetu imam jednu mnogo zanimljiviju temu, a tekst će (verovali ili ne) biti veoma kratak.

Na kursu nemačkog smo dobili temu 'Šta bi radio kada bi imao tri želje?' Veoma zanimljivo pitanje, i isprva mi je trebalo baš dosta vremena da uopšte razmišljam u kom pravcu bi te tri želje išle. Naravno, pretpostavimo da želje tipa 'želja mi je da imam neograničen broj želja' nisu u opticaju, jer onda se gubi svaki smisao.

        Ono što sam odmah u startu znao je koje želje ne želim. A to je ono standardno, mir u svetu, neograničeno bogatstvo, da budem car kralj (i prvak u skoku u dajl), da budem svemoćan, da bacam munje iz zadnjice itd... Zašo?

       Što se tiče mira u svetu, uvek se setim one epizode 'Dosije X' kada je Molder isto tako imao tri želje, i naravno poželeo je mir u svetu iako mu je 'duhica' (ženski duh wtf? :) ) rekla da to ne radi. Mir u svetu je značio instant nestanak svih ljudi sa planete! To je tako realno i tako iskreno da nemam reči. Što se tiče želje za bogatstvom i nekim supermoćima, to bi tako brzo dosadilo da je neverovatno. Mislim da bi mi dosadilo posle par sati kada bih shvatio da bez truda mogu sve da imam. Veći deo života bih bio neraspoložen i tužan i proklinjao bih samog sebe zbog izbora. Okrenuo sam misli na drugu stranu. Palo mi je na pamet šta ne bih želeo inače da mi se desi u ovom ovakvom životu (bez želja je li). Nakon promene načina razmišljanja brzo sam došao do prve želje, a ne mnogo posle toga i do druge. Za treću mi je trebalo još par minuta razmišljanja.

        Prva želja je krajnje jednostavna: želeo bih zdravlje. Da, zdravlje! Jedan od najvećih strahova mi je da budem paralisan, gadno bolestan, da živim kao biljka na teretu svima u svojoj okolini. Želja bi bila da recimo živim zdrav život i da iznenada i bezbolno umrem recimo oko osamdesete godine života. Naravno, ovo ne isključuje da me sutra može pregaziti tramvaj, ili da me može strefiti meteor iz svemira, ali definitivno bih želeo da isključim duge, mučne, bolne i smrtonosne bolesti.

        Druga želja bi mi bila da, šta god da radim, čime god da se bavim da mi se vrati tačno onoliko koliko sam zaslužio shodno sopstvenom ulaganju i zalaganju za nešto. Na primer ako dođem na neki ispit i ako ga dobro spremim da dobijem i ocenu shodno znanju, bez da raspoloženje profesora utiče, ili sunčeve pege ili neka kvota koju on mora da ispuni. Isto na primer, ako dođem na razgovor za posao, i ukoliko ne ispunjavam uslove (obrazovanje, znanje itd.) da ne dobijem isti ako ga ne zaslužujem. Isto važi i za zalaganje bilo koje vrste, učenje jezika, savlađivanje prepreka na poslu, zarada, fizička kondicija itd. Ovo je neki vid borbe protiv sveopšte korupcije. Znači jednostavno da budem imun na te stvari, već da sve bude realno kako bi i trebalo da bude.

        Trebalo mi je malo dodatnog vremena da smislim šta bi mi bila treća želja. Opet, želja kao u 'Aladinu' tipa 'osloboditi duha' takođe nema smisla, znači pretpostavka je da imam tačno tri želje za sebe. Na kraju sam se setio, želeo bih odgovore na razna bitna pitanja tipa: koliki je svemir? kako je nastao? koliko je star? da li je Zemlja jedina naseljena planeta...? Onda, ne samo pitanja iz astronomije ili fizike generalno već i neka istorijska tipa: zašto je Hitler obustavio napad na Dankirk? Šta se tačno desilo u boju na Kosovu 1389? Koje od priča o Teslinim izumima su tačne a koje su samo mit? Znači da imam pravo da postavim nekome sveznajućem neograničen broj pitanja i da uvek dobijem potpun i tačan odgovor na svako od njih. Naravno, ova pitanja se ne smeju odnositi na budućnost, mada budućnost nije predvidiva (jeste u nekom smislu, ako se koriste određeni naučno ispitani faktori koji utiču na određenu pojavu koja se predviđa, ali kada sam napisao da nije predvidiva mislio sam na proročanstva i tako te stvari...) tako da bi odgovor na bilo koje od takvih pitanja bio: 'nije moguće to znati'. Ok je pitanje 'da li će pasti kiša danas', ali nije ok pitanje 'ko će dobiti na sledećim izborima' :)

        Sa ove tri želje bih bio prezadovoljan, i moji najveći strahovi bili bi prevaziđeni, a takođe bih uspeo i da zadovoljim svoju neograničenu radoznalost. Nikada mi ne bi bilo dosadno, a takođe mislim da bih svojim željama u mnogome mogao da doprinesem celokupnom razvoju čovečanstva jer bih znao odgovore na sva bitna pitanja koje bih nesebično davao (nije mi cilj zarada, kao što rekoh takve želje ne bih nikada poželeo).

      Voleo bih da pročitam još neko mišljenje, pa bih voleo da vidim kritike, predloge, zašto su i da li su ove moje želje dobre ili su zapravo protraćene itd. Pišite komentare, neće niko da vas ujede :P

P.S. Pogledajte tagove, ovako ću GARANT da povećam čitanost :D

Jezički višesmisao i nepreciznost

2010-09-21T14:10:00.000+02:00

        Pozdrav svim mojim vernim čitaocima, ako isti postoje. Koliko puta ste se našli u problemu zato što ste pogrešno razumeli nešto što vam je neko rekao, ili ste doživeli da neko vaše reči pogrešno protumači pa iz tog nesporazuma, koliko god banalan bio, se dogodi nešto što ne biste želeli? Ovako navedeno, situacija se čini malo verovatnom i dosta preuveličanom, ali da li je zaista tako? Razmislite malo bolje! Takve stvari se svakodnevno dešavaju, i koliko ste često bili u situaciji da nekome morate da 'crtate' to što pokušavate da objasnite, ili da vi budete onaj kome 'se crta'?

Razlog za ovaj blogopost mi je zapravo bio sopstveni osvrt na prethodni, koji je opet bio inspirisan govorom Ive Andrića na dodeli nobelove nagrade (O priči i pričanju). Imajte u vidu da je davno nastao, da sam ga samo iskopirao. Iako se tok mojih misli sada dosta razlikuje od toga, ipak sam želeo da tekst prikažem u izvornom obliku verovatno baš iz tog razloga - očuvanja prvobitnog toka misli.

        Opšti problem sa jezikom je njegova nepreciznost. I u današnje vreme ljudi više ne pričaju međusobno već pričaju ka jedni drugima nadajući se prepoznavanju. Takođe, ljudi pričaju ogromnim brojem različitih jezika, a unutar istog jezika postoje različiti dijalekti i prilikom prevođenja takođe nastaju nebrojeni problemi u ljudskoj komunikaciji. Pomislite na najveće jezičke majstore današnjice, ko bi to mogao biti? Književnici? U neku ruku da, i to na onaj veoma lep, umetnički način. Malo kasnije o tome. Novinari? Smatram da su novinari jedni od glavnih krivaca izvrtanja jezika i nadograđivanju nepreciznosti i neodređenosti, kao i to da su priučeni novinari, kojih je sve više i više, u mnogome uticali na izopačavanje jezika. Ne pričam samo o srpskom jeziku, već o bilo kom. Ova priča je zaista univerzalna. Političari i advokati? Apsolutno! Njihov posao jeste da iskoriste manjkavosti jezika u kojem pričaju, vrlo često izvlačeći stvari iz konteksta usmere situaciju na željeni način, kao i to da daju iskaze kojima kažu mnogo, ali zapravo ne kažu ništa konkretno time ostavljajući sebi prostora za kasnije manipulacije rečenim a dajući iluziju obrazovanosti, inteligencije i informisanosti o temi o kojoj je reč. Naravno, kada kažem 'rečenim' ne mislim samo na izgovorenu reč, već i na pisanu ili na bilo koji način ostvarenu komunikaciju. Upravo sam nesvesno napravio primer jezičke nedoslednosti usled mogućnosti drastično različite interpretacije, i istu sam morao da objasnim u dodatnoj rečenici kako ne bi bilo zabune.

        Jezici su često vezani raznim setom moralnih normi. Gotovo uvek je nepristojno psovati, a u nekim situacijama čak i kažnjivo, i tada pribegavamo moralno podesnim terminima, a kada je pisana reč u pitanju stavljamo zvezdice. Zamislite situaciju da hodate negde, sapletete se, padnete i isprljate nove svetle pantalone a krenuli ste na posao ujutru. Logično je da će biti neke reakcije. Možete reći 'didli-di', ili reći 'koje jebeno sranje, isprljao sam se kao svinja'. Koja je razlika? Pa je li, 'didli-di' je ipak moralno prihvatljivo, a ovo drugo su psovke koje su nepristojne. Na ovaj način se stavlja ljudima do znanja da ne bi trebalo da izražavaju svoje emocije. Da se razumemo, to što ja pišem ovde ne znači da treba sada da odete svom šefu i kažete 'mislim da si jedna nesposobna svinja koja je partijskim uticajem došla do položaja pa se sada kurči pred svima i teroriše ljude mnogo pametnije od sebe...', iako svi znaju da je sve što ste rekli apsolutna istina, ali ljudi zbog poštovanja nekih nepisanih, a opšteprihvaćenih društvenih normi često pribegavaju raznim eufemizmima koji vremenom izgube smisao i značaj a svakako na težini. Ovde smo večito u nebranom grožđu. Ono što savetujem svima, a to svakako i preporučujem, jeste da se trudite da se izražavate što preciznije, ali takođe da to zahtevate od svojih sagovornika. Budite svesni da su se ratovi vodili zbog jezičkih nesporazuma. Da su ljudi umirali zbog toga! Govorni jezik je daleko od savršenog.

        Simboli i metafore su dobre i poželjne u umetnosti. To je ono što nas tera da razmišljamo i što dovodi do toga da jedno umetničko delo izaziva različite utiske kod različitih ljudi. To je bio smisao one priče iz prethodnog blogoposta kako postoje reči koje vrede hiljadu slika, a zamislite koliko je jedna dobra slika u stanju da izazove utisaka, reči i navede na razmišljanje. Ljudi imaju veoma jaku moć identifikacije i pokušavaju da uđu u um umetnika, a kako to svi rade na različit način sa različitim pretpostavkama, to čini umetnost upravo time - umetnošću. Ovo je pogubno u opštoj komunikaciji!

        Prilikom neke rasprave, nekome život bukvalno može zavisiti o tome koliko neko vešto barata metaforama, simbolima i drugim skrivenim značenjima u jeziku. Zamislite samo koliko veštih advokata je uspelo ubice da izvuče upravo time. Zakoni su pisani tako da mogu biti nedorečeni i neodređeni, i samim time su podložni različitim tumačenjima u zavisnosti od situacije i od toga ko ga tumači. To je jedan od najtipičnijih primera represije države prema sopstvenim građanima, a to u Srbistanu viđamo svaki dan! Političari su apsolutni maheri što se ovoga tiče. Da li ste ikada slušali obraćanje Tadića javnosti? (ili bilo kog drugog političkog demagoga). Sve je ista priča, uglavnom može da se uglavi u jedan od malobrojnih šablona. Obično bude puno reči izgovorenih, od kojih se neke konstantno vrte u krug (u Srbijici međ' šljivama su popularni 'mir, suverenitet i teritorijalni integritet' poslednjih 10+ godina). Ti ljudi su veoma inteligentni, da ne bude zabune, ali su takođe vrhunski hohštapleri, mahinatori i manipulatori. Uglavnom povezani sa ozbiljnim kriminalom, a ponekad i legalni pljačkaši - u smislu da su sami sebi dali puna prava da pljačkaju druge na neki način.

        Naravno da nisam prvi koji je uvideo ovaj problem. Postojala je želja da se uvede univerzalni jezik koji bi bio jasan. Da, mislim na Esperanto. Esperanto nije zaživeo na žalost, i čisto sumnjam da će iko ikada pokušati tako nešto. Doduše, postoji jedan jezik koji ipak jeste univerzalan i apsolutno nedvosmislen, a to je jezik nauke! Ako ste vi napravili nacrt za neku mašinu, ili arhitekta za neki objekat, i pošalje te nacrte mašincu ili arhitekti respektivno u Kinu na primer, oni će savršeno razumeti šta se nalazi na tim nacrtima. Ista je priča za sve nauke i tehničke discipline. Zašto se u medicini za identifikovanje delova tela koristi latinski jezik? Baš iz tog razloga da - kada bi se komuniciralo na stručnom nivou da svi budu apsolutno sigurni i precizni o čemu se tačno misli. Tu nema greške, jezičkih višeznačnosti, nepreciznosti, skrivenih značenja, simbola itd.

        Ljudi se definitivno moraju okrenuti nauci. Napredak ljudskog društva je isključivo kroz nauku i tehniku, a ne kroz mistične i metaforične priče i pretpostavke. Naravno, ne smatram da bi trebalo sve jezike svesti na tu meru da budu strogo naučni, jer se onda gubi divan književni jezik i umetnost bi postala žešće osakaćena. U govornom jeziku, i u bilo kom drugom vidu komunikacije mislim da je neophodno insistirati na preciznosti. U svakom momentu morate biti sigurni da znate tačno šta je druga strana u komunikaciji mislila, kao i da budete sigurni da je ono što ste vi rekli shvaćeno tačno onako kako ste želeli.

        Ovaj tekst sam želeo da napišem, jer se skoro svakodnevno nalazim u situaciji gde ljudi pokušavaju da me izmanipulišu koristeći jezičke nesavršenosti. Vrlo često ulazim u svađu kada se to desi, a onda, protivnici u svađi kada shvate da nemaju validne argumente, najčešće pribegavaju nekim od straw man argumenata , a najčešće je izvlačenje reči, ili manje grupe reči iz konteksta i onda potpuno izvrtanje značenje istih. Nemojte dozvoliti to. Sasecite to u korenu i budite istrajni u tome! Precizna komunikacija ili nikakva komunikacija. Više bih voleo da ne komuniciram uopšte, nego da komuniciram sa nekime ko pokušava da me dovede u zabludu i ko izopačava značenje onoga što sam rekao, a pri tome sam ne govori tačno ono što misli već se koristi jezičkim obilaznicama, možda iz razloga da bi bio moralno podoban.

Manite me takvih ljudi! Takvi mogu biti dobri advokati, političari i špekulanti i ništa više!

Šta je autor rekao o reči

2010-08-17T14:56:00.000+02:00

Beše to davne 2006. godine ako se ne varam. Neću mnogo da davim objašnjenjima jer su suvišna. Tekst prenosim u celini u originalu, zato će formatiranje istog verovatno biti loše, kao i interpunkcija i gramatika verovatno. Ne želim da menjam misli od pre četiri godine, glupo je zar ne? :)

kako je sve počelo sećaš li se? kako sam ti ono pisao? ''kao kada prospeš vodu na asfalt..'' ako se dobro sećam. tako glatko i jednostavno. tako prirodno i bezbrižno...

jednostavno tako to kod mene biva. kada mislim da neko zaslužuje nešto od mene, onda jednostavno to i pružim.

kako je vreme prolazilo, tako je i ulica niz koju je voda tekla postajala sve strmija i strmija. i tačno kako je voda ubrzavala svoj tok niz ulicu, tako su i rasle moja osećanja prema tebi. ova voda koja teče sada veoma brzo, neće ispariti i osušiti se čak i na ogromnoj vrelini asfalta niz koji teče...

šta je jedan bokal vode za ogromne vrućine koje čak i ogromne reke mogu skoro da isuše do kraja? u ovom slučaju: nepresušni okean.

da li si ikada razmišljala o tome, koliko je pesama prošlo kroz moju glavu u proteklih godinu dana? šta sam slušao sve to vreme, i o čemu sam razmišljao dok sam slušao reči poput ovih:

''Before the leaves have fallen
Before we lock the doors
There must be the third and
last dance
This one will last forever
Metropolis watches and
thoughtfully smiles
She's taken you to your home

It can only take place
When the struggle between
our children has ended
Now the Miracle and the
Sleeper know that the third
is love

Love is the Dance of Eternity''

mislim da ni sam ne bih umeo da ti objasnim na pravi način... da li slikar ikada može da objasni svoju sliku? mislim da je još bolje pitanje, da li želi?

da li onaj koji voli želi da priča o ljubavi? da li onaj koji misli da može da priča o ljubavi, zaista zna o čemu priča? da li taj zaista voli, ili samo misli da voli?

da li je iko ikada odgovorio na ova pitanja? hajde da ne saznamo...

ponekad se plašim da budem shvaćen na pogrešan način. ali onda pomislim, šta bi bilo kada bi ljudi mogli direktno da zavire u moj um, u moje misli.... tek tada niko ne bi mogao da me shvati. misli kao pčele u košnici užurbano jure naokolo, ali svaka savršeno obavlja svoj posao i doprinosi celini. i jedini način da se te radilice delimično smire i prepoznaju jeste.... reč...

gde su reči? jesu li reči izgovorene? kolika je vrednost izgovorene reči koja, ma koliko teška bila, raspršuje se na bezbroj neprepoznatljivih delova kao kada se razbije staklena čaša... setih se scene iz jednog filma kada je jedan dečko od 14 godina poginuo, i našli su mu u džepu prepunu teglu klikera. i njegov veoma dobar drug je iz sve snage tu teglu tresnuo u stenu... postoje neke reči koje uvek ostaju. neke reči koje ne moraju da se pamte, ali dokle god je tu neko da ih ponovo vidi, čuje, oseti... one će živeti večno. naravno to su one reči o kojima sam pričao da vrede hiljadu slika... možeš li da zamisliš takvu neku reč? mnogo toga bih žrtvovao da znam odgovor na ovo pitanje. ja znam jedno veoma pouzdano mesto gde se mogu naći reči od kojih svaka u sebi krije hiljadu slika i sličica. da, zaista postoji jedna takva riznica koja je vrednija od svog zlata ovog sveta, a nekima možda ne vredi ni prebijene pare... bio je Ajnštajn u pravu kada je tvrdio da je sve relativno...

da li želiš da znaš gde se nalazi ta riznica, i kako do nje da dođeš? kako otključati vrata koje vode to takvog blaga, i da li to blago zaista ima za tebe nekakvu vrednost...

...i nikakva je nekakva...

koliko jedna reč može da bude lepa? kolika je težina lepe reči, i od čega to zavisi? koje je merilo za jedno i za drugo, i ko je smislio skalu i mernu jedinicu? ko sme da stane iza toga? možda onaj ko vidi svih hiljadu sličica u jednoj reči...

da prošli put sam se dodirnuo slikane umetnosti, a sada malo pisane.

da li ti se desilo da doživljavaš ono što je opisano sledećim rečima: ''Like a scream but sort of silent living off my nightmares...''

da li sada možda možeš da pojmiš šta je reč od hiljadu slika? niko nije rekao da će slike biti lepe... ili možda svaka pisana reč piše neku novu zlatnu bajku ovog vremena? i ponovo pitanje, ko je dovoljno zreo i hrabar da presudi?

noć je odavno pala, i vrela je... a da li noć može biti vrela koliko je mračna, a mračna je jer nema mesečine večeras. da li to znači da je sve palo u mrak, ili baš naprotiv, da se ipak očekuje novo svitanje...? od koga da tražim odgovor na ovo pitanje?

šta je za tebe reč? koliku vrednost ima... u stvari bolje ovakvo pitanje: da li pisana reč koja je izbrisana pa nakon toga, umesto te izbrisane došla na njeno mesto neka druga, nova reč ima vrednost? da li ta nova reč ima vrednost, i koja je čvršća?

i nakon svega rečenog i pitanog, evo ti ključa za riznicu...:

Reči, mirno, preko brze vode plove,

voda, veselo, drugove svoje zove

sada samo treba da nađeš ključaonicu za koju je ovaj ključ odgovarajući... ali biću velikodušan i pomoći ću ti:

bila si jednom tamo, i videla si je veoma jasno

toliko o pisanoj reči.... možda sledeći put dobiješ priču o pisanoj noti...

i zapamti:

Nižem korake kao što nižem reči... ništa nije bilo prazno i bez veze. Svemu se može naći značaj i smisao... svakom koraku... svakom deliću života... svakom tonu... i svakoj reči...

lepo spi, sutra je novi dan

O, Vjero i ne-Vjero

2010-06-25T12:39:00.000+02:00

       Pozdrav svima, evo mene opet sa filozofskom temom. Ovih dana sam imao niz totalno bezveznih svađa sa svojom majkom, i onda sam se malo zamislio i shvatio sam koliko su, inače veoma inteligentni i pametni, ljudi zatrovani nekim glupim stvarima.

Priča ide ovako: Moja majka (M) je u jednom momentu rekla kako je u ponudi neke turističke agencije videla putovanje u Izrael za 950 evra. Obzirom da znam da ima sredstava da ode, i da je njena želja baš jaka, moj odgovor je bio: "Pa što ne odeš?". Dalje sam nastavio sa pričom kako joj život prolazi, a ima toliko toga što bi još sigurno htela da vidi/uradi, i kada već ima mogućnosti da ne bi trebalo sebe da ograničava zbog nekih viših ciljeva koji više nisu aktuelni (u smislu gajenja dece, jer i brat i ja imamo posao tako da nam nije potrebna stopostotna materijalna podrška od strane roditelja). I da ne dužim priču, uglavnom argumenti za to da ipak ne ode na putovanja jeste to što se ista organizuju samo za vreme velikih crkvenih praznika, a ona tada ne može da dobije odmor (čitaj: robuje kod Miškovića) ili ne može da dobije onoliko koliko bi želela.

        Jedan od praznika koje je spomenula bio je 'krstovdan'. I pošto nisam znao, ja sam je pitao šta je to, a ona mi je rekla da je to dan kada je (navodno) pronađen krst na kome je Isus (navodno) razapet. Ovde sam se jedva suzdržao da ne puknem od smeha. Pazite ovo: godine 313., kada je hrišćanstvo legalizovano u Rimskom Carstvu, carica Jelena (Helena, inače majka cara Konstantina) je putovala u 'Svetu Zemlju', i tamo je navodno našla ostatke tri krsta na kojima su razapeti Isus i dva lopova (prema Bibliji je li...). Pokušao sam da joj objasnim da je to samo deo tadašnje propagande da se veliki broj ljudi pridobije za sebe (Hrišćanstvu), i plus što je ogroman izvor zarade na račun naivnih i lakovernih. Siguran sam da je zbog ovog, veoma dobrog, marketinškog trika Helena dugo se smeškala i brojala zlatnike u svom dvoru. M je pobesnela! Nakon toga sam joj dao primer da je pre nekoliko nedelja objavljeno kako su nađeni ostaci Nojeve Barke (bila vest u novinama, da su neki planinari ako se ne varam na nekoj velikoj visini našli ostatke drvene građe kao i ostatke nekih školjki koje tamo ne žive i to im je kao dokaz za Nojevu Barku...). To je ja mislim deseto ili jedanaesto nalaženje ('nalaženje') Nojeve Barke do sada. Na žalost taj marketing je ispucan odavno pa više ne pali. Ipak ako hoćeš da dobro prodaš proizvod, mora i reklama da ti bude jedinstvena, inače si samo plagijator.
        Naravno M je rekla kako ne veruje u ovu vest, i da misli da nisu našli ostatke NB. A onda sam je pitao u čemu je razlika između ovog navodnog nalaženja NB, i navodnog nalaženja Isusovog krsta? Odgovor je bio to što je Isusov krst nađen pre 1700 godina, a ovo se desilo pre par nedelja, i što je (citiram): 'svet tada bio manje iskvaren nego danas'. Molim vas zastanite ovde i recite mi da nisam jedini koji vidi totalnu katastrofu u argumentaciji ovde.
        Ova svađa se otegla do u nedogled, i ne bih sada iznosio dalji tok iste jer se svodi na ovo što sam već napisao. Ovakve svađe (nije prvi put na žalost), su me naterale da pokušam da pretstavim fundamentalne probleme vezane za ovu vrstu ljudskog neznanja i ograničenosti.

Pazite ovo, ljudi u 21. veku veruju da negde na oblacima sedi neki bradati baja koji povlači konce i kao marionetu kontroliše čitav svet.

I daj bradati baja (nazovimo ga Bog) je dao spisak od 10 stavki (zapovesti) koje, ako prekršiš, gorećeš u Paklu u najgorim mukama koje neko može da zamisli (i gore od toga) dokle je sveta i vremena (za vjek i vjekov, amin)...

... ali Bog nas sve VOLI! :D
E da, Bog je takođe svemoćan, sveznajući, stvorio je svet ne mogu postojati nikakva ograničenja za njega. On je izvor sve mudrosti sveta.... ali ne može da odoli parama! :D

Slušaj Reč Božju neverniče!

Ok, šalu na stranu, ali ne znam efektniji način da vam u 5-6 rečenica ne objasnim kolika je religija GLUPOST. Koliko je to jedno pomračenje uma stvoreno od strane vladajućeg establišmenta nekog vremena da bi se lakše kontrolisao naivan i lakoveran narod.
Da se vratim samo na tren na 'krstovdan'. Pazite ovo, nakon razilaženja hrišćanstva 1054. godine u obe crkve su se pojavile različite verzije navodnog nalaženja Isusovog krsta. Neke od njih datiraju iz XIII veka i kasnije i vezane su za Rimokatoličku crkvu. Pa čekajte malo... koliko ih je bilo? Koji je pravi? Da nije Isus dva puta razapet, pa obe crkve imaju svoj Isusov krst, ili je pak bilo dva Isusa - jedan Rimokatolički a drugi Pravoslavni pa svako gleda ovog svog, ali se za obojicu saznalo tamo negde 1054. godine jer su se neki likovi posvađali i shvatili da ne mogu zajedno?

Hajde da pogledamo malo religiju iz opšteg ugla. Još u davna vremena, pre više od 5000 godina ljudi su shvatili da je sunce veoma bitno za život na zemlji. Najstarija 'svetilišta' su posvećena baš suncu i njegovom prividnom kretanju oko zemlje (Sounhendž je najbolji primer). Shvativši to, ljudi su posmatrajući nebo i kretanje sunca došli do veoma bitnih zaključaka kao što su godišnja doba, promene u trajanju dužine dana tokom godine i kako to utiče na agrikulturu, na kretanje životinja koje su lovili i kojima su se hranili itd. U Egiptu je smena dana i noći pretstavljena kao večita borba između boga sunca Ozirisa i zlog boga Seta. Svako jutro Oziris pobeđuje Seta i svetlost nadvladava tamu, a svako veče Set dobija bitku protiv Ozirisa i tama vlada do sledećeg rađanja sunca.

Posmatrajući noćno nebo ljudi su videli veliki zvezda i pojedine forme koje zvezde prave su im se učinile poznatim, te su tako pojedine grupe zvezda nazvali sazvežđa i pripisali im oblike koji su njima tada bili bitni. Krećući se tokom godine, sunce na nebu iznad zemlje prolazi kroz ova sazvežđa, i prema položaju sunca u odnosu na sazvežđe, učeni ljudi tog vremena su znali da odrede doba godine, dužinu dana i na osnovu tog znanja mogli su da predvide kada je najbolje vreme da posade neke biljke ili da idu u lov.

        Na ovoj slici zodijačkog krsta se vidi da su znali i da prate mesečeve mene. Pogledajte dobro ovu sličicu. U centru se nalazi sunce. A takođe i krst. Ovo je pravo poreklo simbola krsta, a ne navodno raspeće Isusa! Ovo je barem 3000 godina starije od Isusa (ako je uopšte i postojao, doćićemo i do tog dela...). Linije krsta pretstavljaju ravnodnevnice, dugodnevnicu i kratkodnevnicu a period između su godišnja doba, a u spoljašnjem prstenu se vide znaci zodijaka koji zapravo pretstavljaju sazvežđa kroz koja sunce prolazi u tom periodu godine posmatrano sa zemlje.
        Još jedna stvar zašto je simbol krsta značajan: Kako su dani sve kraći i kraći i kako dolazi zima, sunce se na severnoj zemljinoj polulopti sve više pomera ka južnom horizontu što je posledica toga da zemlja u svom kretanju oko sunca okreće ka suncu svoju južnu poluloptu. Na kratkodnevnicu, 22. decembra sunce dostiže svoju najnižu tačku na horizontu i nakon toga tri dana ostaje na istoj visini (znači 22., 23., i 24., decembra). Tek 25. decembra se sunce pomeri za 1 stepen ka severu, i to pretstavlja početak produžavanja trajanja dana (obdanice tačnije) na severnoj polulopti. Božić anyone? Rođenje Isusovo?

        Biblija kaže da su praćeni najsjajnijom zvezdom tri mudraca došla do mesta gde će Isus biti rođen. Najsvetlija zvezda na severnom nebu je Sirius, a u liniji sa njom su tri zvezde iz Orionovog pojasa (ako se ne varam) koje, kada se povuče prava linija tačno spaja Sirius, te tri zvezde i tačku gde se sunce pojavljuje na dan 25. decembra.

        Biblija vam je ništa više nego jedna veoma velika zbirka astroloških podataka. Na osnovu podataka iz Biblije, mnogi moderni astronomi su mogli da zaključe kada su se neke astronomske pojave desile i da uoče neke zakonitosti (kao što je na primer ciklično pojavljivanje Halajeve komete na svakih 76 godina).
        Astronomi tog vremena su bili izuzetno mudri, i koristili su svoje znanje astronomskih pojava da manipulišu narodom i na taj način ih drže u pokornosti. Jedan od primera je bio u Egiptu kada je prvi put vrhovni sveštenik preuzeo vlast i postao Faraon, tako što je uredio da se postojeći faraon ubije (platio ubicu), i na dan pomračenja sunca izašao pred narod (koji je hteo da ga rastrgne) i rekao da će ugasiti sunce ako ga ne budu slušali, da je on sin bogova i da je moćan. I naravno tog dana je bilo pomračenje sunca, on je to prikazao kao da je on pomračio sunce i jadni narod mu je poverovao. Da li možete da zamislite moć tadašnje jedne takve predstave? O ovome je pisao Boleslav Prus u knjizi Faraon, da ne bude da lupetam gluposti, ovo se zaista desilo i pročitajte tu knjigu ako želite detalje.

      Vikinzi su imali isto svoje bogove i svoja pravila. Jedno od njih je bilo 'samo oni koji poginu u borbi idu u raj'! Zamislite kako je bilo lako njihovom vođi, na osnovu toga, da kontroliše celo stanovništvo. Tom rečenicom je bukvalno mogao da natera da ljudi ratuju, ubijaju i ginu kako bi on imao više nečega (hrane, zlata, žena... čega god, šta god je pretstavljalo vrednost nekog vremena).

      Ljudi zapamtite, religija je izmišljena od strane vladajućeg establišmenta kako bi se ljudi držali u pokornosti i kako bi na najokrutniji mogući način i dan danas robovali sistemu u kome živimo. A svrha toga jeste da bogati, vladajući establišment bude još bogatiji sa još više moći i to sve na naš račun!
        Zamislite samo kontradiktornosti koje su vezane za sam pojam Boga. Svaki narod ima svog Boga, ili više njih. Svi su stvorili svet na ovaj ili onaj način. Pa ko je u pravu? Prema Bibliji potop je bio pre par hiljada godina (dato je tačno gde, ali davno sam čitao istu pa ne mogu detalja da se setim - oprostite mi ovo molim vas). A ovaj.... dinosaurusi? Znate koji je odgovor crkve na fosile dinosaurusa (inače stare oko 65 MILIONA godina)? To je Đavo stavio tu da dovede ljudsku veru u iskušenje! :D

        E a zamislite da je stvarno bilo nojeve barke sa svim tim životinjama na njoj... pa ko je čistio izmet tih životinja na tom drvenom brodiću? I kako to da životinje koje su lovci nisu pojele svoju lovinu dok su bili tu? Nešto se ne sećam da je objašnjeno da ih je Noje lepo odvojio u zasebne kaveze.

        I da, obećao sam deo priče vezan za navodno posojanje Isusa. U vremenu u kome je on živeo, živeo je takođe i ne mali broj bitnih istoričara i za moderno vreme. Ni jedan od njih nije spomenuo da je Isus Hrist postojao. Ipak kao neko ko je navodno doveo revoluciju u tadašnji svet i ko je, pazite ovo, nakon smrti USTAO IZ MRTVIH je veoma bitan za istoriju.

        Kao dokaz za postojanje Isusa navode se 4 izvora. Tri od njih su Rimljani i to: Plinije, Seutonije i Tacit. U njihovim spisima se na svega par mesta pojavljuje reč 'Christus' što zapravo nije ime već titula i znači (prevedeno na srpski), 'pomazanik'. Četvrti izvor je od čoveka koje se zvao Josephus (Jozef po srpski pretpostavljam), za koji je dokazano pre više stotina godina da je falsifikat, ali ga crkva i dan danas koristi kao legitiman dokaz iako nije ni 'd' od dokaza. Dokaz da je ovaj izvor falsifikat može se naći u knjizi: "Acharya S.: Suns of God , Adventures Unlimited Press". Ne znam da li ima da se nađe neko domaće izdanje, ali potražite na netu. Izdanje Unlimited Press-a je iz 2004. godine, a sigurno ih ima više.

Ovo što sam ovde ispisao je samo vrh ledenog brega i ništa više. Glupo je pričati o večitim kontradikcijama samog pojma Boga, jer oduzima vreme bez veze, a može se nabrajati do beskonačnosti. Naučnici su ubijani i goreli na lomači zato što nisu verovali u ove gluposti, a na kraju je dokazano da su bili u pravu. I dan danas ljudi su spremni da ubiju druge zato što ne veruju u istu gomilu sranja, već u malo drugačiju gomilu.

ALOOOOO LJUDI OSVESTITE SE. Živimo u 21. veku a ne u mračnom dobu. Mućnite svojom glavom, inače ste najobičniji zombiji!

JProbe rulzzz!

2010-05-06T12:48:00.000+02:00

Pozdrav društvo!

Evo posle dužeg vremena ću da blogoizvolim da napišem novi blogopost. Dugo me nije bilo, a ja sam vam kao nedostajao pa ste se sve nešto uželeli mojih priča (jea rajt!).
Uglavnom, kao što sam naslov kaže, ovaj post je posvećen jednom sjajnom alatu koji se zove JProbe 8.3. Pre svega je namenjen stručnoj populaciji, a ponajviše Java programerima, pa ako niste neko od ovih moram da vas upozorim da će vas možda ceo post smoriti do besvesti.

   Evo kako je cela priča počela. Projekat na kome radim već duže vreme se zaista bliži kraju. Pripremamo transfer znanja ovih dana, i vršimo fini 'tuning' aplikacije da sve radi kao podmazano i da korisnici budu (pre)zadovoljni :).
   Prilikom tog tuniranja, i testiranja aplikacije na z/OS-u, primećeno je da nešto ždere heap memoriju na JVM. Kada su korisnici počeli intenzivnije da testiraju, ždranje memorije je počelo skoro eksponencijalno da se povećava. Ovo mi je odmah upalilo crvenu uzbunu. Prvo što mi je palo na pamet, a bilo je skroz logično pomisliti tako nešto, jeste da sam napravio neku tupavu programersku grešku i da je program upao u beskonačnu petlju. Restartovah aplikaciju, restartovah server i krenuo u samostalno testiranje.
Pre nego što sam i počeo da testiram, primećen je lagani rast zauzeća heap-a. I to tako raste i raste i raste... malo sam testirao aplikaciju, a preko ITCAM-a koleginica je pratila šta se dešava na serveru. Zauzeta memorija je rasla i rasla, ali ne baš tako brzo. Znači konstantno je zauzeće raslo, uz eventualno neki skok u zauzeću kada se pokrene neka zahtevnija operacija. Da je aplikacija u beskonačnoj petlji, potpuno zauzeće memorije bi se desilo najviše u roku od par minuta (mada, pre mislim da bi bilo par sekundi), a mi smo ovde videli konstantan rast koji nije tako brz. Ono što je mnogo više alarmiralo jeste činjenica da se posle garbage collectora nivo memorije povećao u odnosu na prethodni garbage collector. E to je baš problem. To znači da u memoriji ima nekih beskorisnih objekata koji su i dalje referencirani. I ti objekti se umnožavaju i umnožavaju i umnožavaju...
Uradimo mi tu heap dump, i pročešljamo malo kroz izveštaje. Najviše instanci ima objekat String, što je i očekivano, ali odmah za njim je HashMap i HashMapElement. Takođe primećen je nekontrolisani rast broja ovih objekata. Ali baš nekontrolisan! Kada se pokrene prvi put aplikacija nakon restarta, broj HashMap elemenata je bio najviše oko 220000, a u toku dana, ako se intenzivno testira dešavalo se da taj broj naraste i do preko 800000, a jednom smo prešli i 1000000! Užas! Horor! A što je najgore, i oko čega sam razbijao glavu najviše je to što u aplikaciji NIGDE ne koristim HashMap! Nigde!

         Tehnologija u kojoj radim se zasniva na tome da developer zapravo razvija poslovne procese i rešenja, a alat sam generiše većinu Java koda koji se izvršava na aplikativnom serveru. Jasno mi je bilo od početka da sigurno u implementaciji mojih rešenja koje alat vrši figurira veliki broj HashMap objekata, ali očigledno da se oni ne dereferenciraju dobro. Da ne bih arčio server (koji se plaća), rešio sam da testiranje preselim u lokalno okruženje - na virtuelni server u firmi i na svoju lokalnu mašinu. Tada su mi se mnoge oči otvorile...

Shvatio sam da se isto dešava i u lokalu, iako sam problem sa gubitkom memorije pripisivao alatu i maloj količini memorije (3GB) na mom računaru u odnosu na server. Plus sam se setio da u aplikaciji dosta koristim statičke klase, a one su vrlo često izvor memory leak problema. Prvi korak je bio detaljan prolazak kroz sav moj kod i čišćenje statičkih klasa. Sve što je moglo biti singleton je pretvoreno u singleton. Dalje, ručno pražnjenje nizova i listi gde postoji i najmanji tračak sumnje da postoji mogućnost da se ne prazne sami kako treba, ili da ih GC (garbage collector) ne 'pokupi'.
        Primenio sve to, restartovao server, reinstalirao aplikaciju i... tzvrtz! Dobitak je bio na nivou statističke greške! Manje od 1%, i naravno posle nekog vremena heap biva pojeden. Tada shvatih da nisam ja loš programer toliko koliko sam mislio da možda jesam.

Računajte da sam na sve ovo što gore napisah potrošio više od dva radna dana. Nije malo, plus što sam radio i prekovremeno jer sam se žešće nervirao zbog ovoga, te nisam mogao da odem iz kancelarije a da barem nešto korisno ne zaključim. Zaključak je bio definitivno da IBM ima problema u ovoj verziji alata i servera koje koristim i da će tu morati da se interveniše. Ali pre toga je JProbe stupio na scenu.

        Nabavio sam ovaj programčić i počeo da testiram aplikaciju u lokalu sa njime uključenim. On radi tako što se 'nakači' na neku od trenutno aktivnih JVM-a, i što onda prati stanje memorije kao i broj specifičnih objekata koji jedu tu istu memoriju. Sve se savršeno vidi crno na belo. Šteta što mi nije palo na pamet kada sam to testiranje radio da pravim screenshot-ove, pa ćete biti uskraćeni za taj deo priče u vizuelnom smislu, ali ću objasniti šta se dešavalo. Takođe jedna divna mogućnost JProbe-a jeste da se forsirano pokrene GC i da se gledaju efekti.

        Pratih kako se ponaša aplikacija, pratih memoriju i stvar je potpuno ista kao na serveru (samo manja za par redova veličina je li...). Memorija polako raste, GC odradi svoje, ali nivo zauzete memorije veći nego posle prethodnog GC-a. Znači ima referenciranih objekata koji beskorisno 'vise' u memoriji. Tačno kao što smo pretpostavili. U prikazu koji se zove Heap Data u delu Heap Count tražio sam koje su to klase koje se toliko množe. Naravno HashMap. Zatim sam filtrirao pregled i ograničio se na objekte klasa iz moje aplikacije i shvatio sam da moja aplikacija ne zauzima ni celih 9MB memorije, od recimo 280 koliko je zauzela Java Virtuelna Mašina. Video sam da tu ima nekih objekata koji se pojavljuju više puta nego što bi trebalo, ali to može da se izbroji na prste jedne ruke. Sledeći eksperiment je bio presudan. Sa testnog servera sam uklonio u potpunosti aplikaciju (sve module), i restartovao server. Tada sam se zapanjio. Dešavalo se sve potpuno ISTO kao i sa aplikacijom. Znači samo je radio alat i testni server, ostavio sam ih da rade neko vreme (jedno 15ak minuta), ali ništa nisam dirao, a on je tako ždrao memoriju i ždrao i ždrao... a nakon GC-a, nivo zeuzete memorije viši nego posle prethodnog GC-a. Znači alat i server su 'curili', a ne aplikacija! Sve vreme sam tražio problem na pogrešnom mestu!

Malo guglanja po IBM sajtovima i forumima su potvrdili moje sumnje. Verzija servera i alata koje koristimo imaju ovaj bug koji je odavno primećen. Preporučuje se nekih zilion fixpack-ova da se instalira. Ok, no problem. Izgubih još jedan dan na ovome (svi fixpackovi su ogromni - par GB, a instaliraju se jednako dugo koliko se i downloaduju.). Rezultati su bili vidljivi odmah.

E sada šta kaže ovaj grafik. Na vremenskoj osi od početka pa do broja 1 jeste zauzeće memorije do kraja starta servera. Dalje od 1 do 2 je start svih modula aplikacije, a kružić je prvi kružić je prvi 'veštački' prizvan GC. Nakon toga deo zauzeća kod broja 3 je prvi 'napad' na aplikaciju. Tada su rađeni neki zahtevni procesi i vidi se 'šaranje' između zauzeća memorije i GC. Tu se stanje stabilizuje, i imamo konstantno zauzeće između 220 i 240 MB. Ono što me je najviše obradovalo jeste da je nakon svakog GC-a, zauzeće memorije padalo na nivo između 223 i 226MB. I tako svaki put bez obzira na količinu 'napada' na aplikaciju. A evo i sličice šta kaže Heap Count, filtriran da prikaže samo objekte iz aplikacije:

Ovde se vidi da ima sitnih propusta. Na primer kako sam bio jedini korisnik koji je trenutno bio logovan na aplikaciju i testirao, broj objekata klase Korisnik nije smeo biti veći od 1, a bilo je 2. I tako još neke sitnice koje još moram da ispravim, ali opet gledajući ove tabele - zauzeće memorije koje prouzrokuje aplikacija je zanemarljivo u odnosu na ono što uzme alat i testni server.

Zaključak je definitivno to da kod sebe imam jednu izuzetno moćnu aplikaciju koja se zove JProbe, i koja mi je veoma pomogla da isčačkam gde mi se nalazi problem. Sve ovo je trajalo jedno 4 dana, i baš je bilo naporno. Sledeće što mi je ostalo jeste da se primene fixpackovi i na z/OS-u i da se tamo cela ova stvar testira, ali ubeđen sam da je ovo rešenje našeg problema.

Svakome bih preporučio, ko se bavi Java programiranjem, da proba ovaj program. Zaista je fantastičan!

Crvena Boja(na) :)

2010-01-21T11:00:00.000+01:00

Ponovo sam se igrao u Photoshopu. Obzirom da nisam pitao za autorska prava kada sam maznuo fotku, moguće je da će vlasnica iste da me naglavačke obesi na Terazijama.. ali šta da se radi :)

Uglavnom sve je počelo kada mi je na FB pre neki dan izletela jedna lepa slika. Odmah mi je palo na um kako mogu da je malo izmenim, da bih istakao par stvari koje meni upadaju u oči, jer je fotka zaista dobra - iako nazigled obična, nekako mi se sama kompozicija fotografije veoma svidela. Znači, ako ovaj blog odjednom nestane sa mreže, znajte da se vlasnica fotografije žalila i da sam morao da sklonim.

Da ne dužim dalje, evo fotke od koje sam krenuo: (klik za uvećanje)

Kao što se vidi slika je veoma jednostavna, ali mi se svidela ova kompozicija koju sam ja podelio na tri dela. Prvi deo je pozadina - autobuska stanica, ulica, malo zelenila... poprilično dosadno i uobičajeno. Fotka jeste uobičajena, i zato je bilo potrebno napraviti od nje nešto malo manje uobičajeno, a opet da ne izgubi svoj duh i pravu suštinu. Drugi deo jeste devojka na slici naravno. Kao centralna 'figura' ona jeste svrha i suština ove slike, i time pozadina dosta gubi na značaju jer nema ništa zanimljivo na šta bi se trebalo fokusirati vezano za nju (pozadinu). Treći deo jeste modna kombinacija koju je devojka izabrala. Ponavljam, imajte u vidu da je ovo skroz 'casual' fotografija, da nije slikana sa ciljem da se grafički obrađuje i da (koliko ja znam) devojka sa slike nije foto model pa da se posebno pripremala za ovu fotku. Mada ako se bolje pogleda, može se doći do svakakvih (verovatno pogrešnih) zaključaka. Meni što je prvo palo na pamet jeste da se devojka obukla tako jer je krenula taj dan na razgovor za posao :). Naravno ovo verovatno nema veze sa životom, ali opet samo neko moje zapažanje. Ne znači mnogo za ovaj Photoshop sešn iskreno :)

Šta je to toliko bitno na njoj? Pa evo, odaću vam jednu malu tajnu... kao što većina mojih vernih čitalaca zna (obojica) ja sam daltonista... da, ne razlikujem zelenu i crvenu boju, i verovatno baš zbog toga sam još od malena toliko opčinjen crvenom bojom, još mnogo pre nego što sam znao da uopšte imam ovaj poremećaj. Nije strašno (razlikujem boje na semaforu itd.), ali kada su jarke boje i posebno kada su te dve jedna do druge, vrlo često imam problema da ih razlikujem. Da odgovorim na sopstveno pitanje, znači po meni je bitno, i što sam zapazio jeste njena crveno-belo-tamna kombinacija koja se zaista savršeno uklapa. I laiku za modu je očigledno da je devojka imala direktnu nameru naglašavanja crvene boje na sebi, jer bela košulja veoma ističe crveni kajiš, a takođe njen svetao ten je savršen kontrast za ostatak kombinacije koja je poprilično tamne boje.

E sada šta sam zapravo uradio. Prvo sam želeo da 'raslojim' ovu fotografiju, pa sam se uhvatio prvo quick selection tool-a, a za fine selekcije sam koristio lasso i polygonal lasso tool i izdvojio sam devojku sa pozadine, a zatim sam istu tehniku primenio na njen kajiš i torbu, tako da sam imao tačno odvojene tri celine o kojima sam na početku pričao. Kako je fotografija skinuta sa Facebook-a, ona je veoma lošeg kvaliteta, i njene ivice su dosta jake pikselizacije sa velikim kontrastom boja između susednih piksela. Ovo je moralo da nestane. Za te stvari sam prvo koristio burn tool, exposure oko 45%. Ovo je najbolje radilo oko njene kose i tamnijih delova tog sloja, a zatim dodge tool na par mesta gde je trebalo oko svetlijih ivica i na kraju blur tool da se sve to popravi i malo zamuti. Ovaj poslednji korak inače ne radim, ali kako sam planirao da celu fotografiju malo zamutim kasnije, ovaj blur mi je došao kao pravi izbor.

Nakon toga sam hteo da stavim do znanja da je pozadina gotovo beznačajna, ali da opet postoji i da je ipak tu kao deo kompozicije fotografije. Na početni layer (pozadina) sam dodao adjustment layer (hue/saturation) i 'oduzeo' mu svu boju (saturation na nula). Nakon toga sam izabrao taj layer pa išao na Filter->Blur->Gaussian Blur i stavio prečnik zamućenja oko 4. U zavisnosti kakva je fotografija sa kojom se radi, ovo može značajno da varira. Što je manja fotografija više se primećuju zamućenja čak i sa manjim prečnikom. Nažalost, nisam čuvao međukorake, pa ne mogu da pokažem kako je sve to izgledalo između, ali ako nekoga baš baš zanima, rekonstruisaću celu fotku ponovo pa ću pokazati.

Ostala su još dva sloja slike koje treba obraditi. Glavni cilj mi je bio da naglasim crvenu boju, te sam sloj gde je devojka isto pretvorio u crno-beli, i dobio sam efekat koji sam želeo... skoro. Postoji jedan mali trik koji gotovo svi iskusni Photoshopperi koriste, a ja sam ga tek nedavno naučio. Uzmete sloj (obično cela fotografija) i napravite kopiju koja ide preko originalnog sloja. Zatim primenite Gaussian blur na tu kopiju sloja. Najbolji efekat (po meni) se postiže sa prečnikom 4,9, ali možete eksperimentisati ovde. Nakon toga cela fotka će da se zamuti jer je kopija gornji sloj. Nakon toga treba promeniti layer mode iz 'Normal' da bude 'Soft light'. Ovo će značajno intezivirati boje, a slika neće izgubiti na prirodnosti. Barem neće previše, ali treba biti oprezan što se ovoga tiče, jer ako je cela fotka previše svetla ili previše tamna može se desiti da odete u potpunu krajnost, pa će ovaj efekat izgubiti smisao i upropastiti fotku. Uglavnom su fenomenalni efekti. Ni to mi nije bilo dovoljno! Na poslednji layer gde su ostale poslednji delovi u boji (kojiš i torba) sam dodao novi adjustment layer (hue saturation) i izabrao colorize. Na skali sam pomerio saturation do maksimuma u desno, a hue svega koji stepen iznad nule. Tu sam dobio fantastičnu crvenu boju. Nakon toga su ponovo neke ivice počele da iskaču, i pikselizacija se pokazala na delu, ali to su opet sredili burn i blur tool. Fotka je poprimila manje-više izgled koji sam želeo, ali čak ni tada mi nije bilo dovoljno. Želeo sam devojku još više da izdvojim u odnosu na pozadinu. Prvo sam izabrao sve slojeve osim pozadinskog i izabrao merge visible. Ovo spaja sve vidljive slojeve u jedan sloj. Nakon toga sam vratio sloj sa pozadinom, a na ovaj drugi sam primenio 'Drop shadow' efekat... veoma mali. Ugao senke je -120 stepeni, opacity jedva 30% a udaljenost senke 3px. Jedva se primećuje, ali daje blagi efekat kao da ona stoji ispred pozadine, iako se zna da nije tako. Da je senka bila jača dobio bi se previše neprirodan efekat i baš bih uspeo da upropastim sliku. Ovako se ta senka savršeno uklopila sa blago zamućenim ivicama sloja sa devojkom preko potpuno zamućenog sloja pozadine. Nakon toga još samo potpis. Njega sam namerno 'smuljao', jer nije smeo da se ističe u odnosu na centralnu figuru slike.

Stvarno mi je žao što nisam čuvao međukorake, nisam ni mislio da ću kačiti ovde, ali sam se predomislio jer nekome možda može biti zanimljivo (samo ako me vlasnica fotke ne udavi :) ).

I na kraju, evo rezultata (klik na fotku za uvećanje):

Imajte u vidu da je krajnji rezultat slika koja je zapravo manja od 110KB!

Gugl sudžeščns na srBski način

2010-01-18T11:08:00.000+01:00

Pokušajte na Google-tu da ukucate početak neke upitne rečenice na engleskom jeziku tipa 'how do' ili 'why' i nešto slično i bićete iznenađeni rezultatima koje ćete dobiti. Ovo je stalno tema raznih foruma, blogova, sajtova itd., ali mene je zainteresovalo sada kako sve to izgleda na našem jeziku. Pa da krenemo.

prvo idemo sa upitom 'zasto', i evo rezultata (klik na sliku za uvećanje):

Evo nečeg veoma sličnog, samo što sam koristio naša slova ('zašto' umesto 'zasto'):

Zašto volim Kanadu? Zato što nije Srbija verovatno...

Idemo dalje, pokušajte da ukucate 'zbog cega', i evo šta će vam Gugl predložiti:

Svega dva predloga, ali mislim da svaki od njih pretstavlja po jednu najveću mušku i najveću žensku muku svih vremena. Mada... mislim da obe mogu da se svrstaju pod muške muke :).

Sledeće je, pokušajte da ukucate 'koliko' i evo predloga:

Koliko košta abortus??? Mora da su mnogi tražili istim redom kao ja (zbog čega kasni menstruacija, pa onda koliko košta abortus :) ). A ovo za registraciju vozila sam verovatno i ja tražio proteklih nekoliko dana.

Ako vam trebaju frizerski saveti, takođe možete pitati čika Gugla, ali isto ako želite da znate kako da zatrudnite... Gugl pomaže (blago njemu!) :)

Evo ovo su samo neke ludorije koje možete da izvedete sa Guglom koje su mi prve pale na pamet. Naravno ima toga gomilu, samo me mrzi da svaki čas seckam slike i kačim ih. Znate kako kaže ona 'stara' poslovica: Ko nema u vugla, ima kod Gugla.

Zomboss attacks! :)

2010-01-03T17:18:00.000+01:00

Eh došlo vreme da i ja probam malo Photoshop. Kada to uradi osoba koja za ceo život ne može da nacrta jednostavnu kocku rukom a da to izgleda normalno, niti da povuče rukom jednu normalnu liniju a da ne izgleda kao da je bio zemljotres u momentu crtanja, onda znate kakva su vremena došla... crrrrrrna crrrrnaa!!! :D

Na zahtev starog školskog druga, i kolege sa fakulteta reših da objasnim kako sam u Photoshop-u (CS4 extended, pirat naravno) od par jednostavnih sličica došao do spooky-looking zombija koji tumara ukletim hodnicima bla bla bla.... ok, previše sam se uživeo, nećem više.

Prvo sam gledao neke tutoriale i demoe na YouTube-u. Kao ubedljivo najbolji preporučujem ovaj.
Autor je fantastično preobratio Skarlet Johanson u jezivog zombija.

A sada evo kako sam ja to uradio. Prvo sam uzeo jednu svoju random fotku. Ova konkretno je sa mora iz Grčke 2009. godine.

Isecanje mene sa slike je zapravo bio najteži posao. Prvo sam pravio grube isečke koristeći polygonal lasso tool, a zatim za fino seckanje sam koristio magic wand (mada on nije baš koristan) i eraser tool sa malim prečnikom četkice i žešćim zoom-om. Sreća pa je slika visokog kvaliteta (jpg od skoro 4MB, sve vam je jasno :) ), pa je bilo moguće fino seckanje. Neke delove kose sam odstranio iz prostog razloga što je pozadinska slika na koju sam hteo ovu da stavim veoma tamna, pa se to ne bi ni videlo, a znatno je olakšalo ionako veoma težak posao. Kada sam lepo isekao sliku, uzeo sam da je nalepim na pozadinu.

Sledeći posao je bio nalepiti tako isečenu sliku na izabranu pozadinu. Pozadinu sam isto izguglao, i maznuo sa jednog dobro poznatog sajta, koji naravno neću ovde spomenuti jer će mi pretiti tužba od istih zbog copyleft-ova :) . Evo originalne slike (veoma umanjene):

Kako je original ove slike daleko manja od moje fotografije, onaj isečeni layer sam morao znatno da umanjim. Isti sam stavio u ćošak ove slike. Kako je ova slika B&W, novom layeru sam naravno morao oduzeti boju. To sam uradio tako što sam dodao adjustment layer na taj layer, izabrao Hue/Saturation i samo smanjio saturation na nula. Bukvalno mu 'oduzeo' boju. Zbog ne baš najsrećnijeg seckanja i lepljenja, ostale su bele ivice, te sam iste ubio burn tool-om. Ovo je bilo veoma jednostavno zato što je pozadinska slika tamna. Na originalnoj slici blago se smeškam, što nije baš odlika neke utvare ili zombija, pa sam morao to da promenim. To sam uradio tako što sam izabrao željeni layer, zatim filters pa liquify. Tu sam korišćenjem forward warp tool malo izmenio oblik usta i usana. Čisto da izbacim smešak. Zatim sam koristeći crnu četkicu docrtao efekte oko usta i očiju. Prešao sam više puta tom četkicom sa različitim nivoima opacity-a, i koristio još malo burn tool na krajevima. Za spooky izgled očiju sam samo malo promenio kontrast na tom delu slike i uradio veoma blagi gradient iz crne u belu sa desna na levo, isto sa veoma smanjenim podešavanjima za opacity. Nakon ovih intervencija, slika je izgledala ovako:

Nije loše za početak, ali želimo još efekata. Naravno ovde se mora paziti na osvetljenost prednjeg layera zbog svetlosti jer to je ključ da se što manje vidi da je lice i telo 'nalepljeno' na pozadinu. Ja sam još uvek amater, i na mojim slikama se jasno vide prilepci i zakrpe, ali valjda ću vremenom naučiti i to bolje da radim. Sledeće što sam želeo da uradim jeste da dodam neki jezivi ožiljak na vrat. Opet guglanje, random scar slika (e ovde sam se nagledao svakakvih gadosti). Našao jednu odgovarajuću, i na isti način kao što sam lepio sebe na pozadinu, tako sam nalepio taj ožiljak na sebe. Naravno pre svega desaturacija, jer je slika bez boje. Ovako nalepljen ožiljak se baš video da je prilepak i nakon sve obrade, opet se videlo. Kako bih to sakrio, a istovremeno dao malo raspali izgled koži i telu potražio sam neke pattern-e na Google-u, i prelepio ih preko layera sa licem. Ovde se treba igrati sa free transform-om, opacity-em, malo blur-a, par adjustment layera (desaturacija osnovna stvar, malo kontrasta dodati da bi se videle linije itd... stvar ukusa već). Koristio sam dva patterna, jedan je "dry earth", a drugi je "rust". Znači bukvalno lepite sliku preko slike, praveći ih transparentnim. Vrlo jednostavno a veoma efektno. I pošto su patterni pravougaonog oblika, koristeći eraser tool, fino sam podesio pattern prema obliku lica i tela. Nakon dodavanja ožiljka i ova dva patterna slika je izgledala ovako:

To je otprilike to, sa dosta detalja preskočenih :) . Naravno slika je daleko od savršene i vidi se par manjkavosti ali učim polako... :) Ovo je prvi ozbiljniji poduhvat nakon pokušaja promene boje automobilu. Sve što je ostalo jeste da se potpišem na rad. Potpis sam želeo da uklopim u slku. Prvo sam napisao '3MAJ', sredio font i nalepio na sliku. Zatim sam korišćenjem free transform-a uklopio potpis kao da je napisan na desnom zidu. Ovo je bilo lagano obzirom da su pukotine na zidu paralelne sa linijama koje prave uglovi tog zida sa plafonom i sa podom. Boja slova je isprva bila siva. Nakon toga sam uzeo komad originalne pozadine i prelepio preko natpisa kako bi se zapravo pattern slova poklapao sa zidom na kom se isti nalazi. Onda sam koristeći blur tool blago 'izmuljao' oštre ivice koje slova prave, i koristeći burn i dodge tool sam tonirao slova kako bi odgovarala svetlosti koja dopire sa suprotne strane hodnika. To je sve, kako je ovde previše mali prostor, potpis se verovatno ne može ni videti, možda samo da se nasluti. Ako neko hoće originalnu sliku, većih dimenzija neka se javi poslaću je bez problema.

Finale:

To je sve, nadam se da se barem nekome sviđa :). Kao što rekoh nemojte me odmah pljuvati, jer mi je ovo prvi 'ozbiljan' pokušaj nekog photoshoppinga. Tek sam počeo da učim. Živi bili pa videli. ;)

I mi nuklearku za trku imamo!

2009-12-03T13:37:00.000+01:00

Da, počela je žešća hajka i pompa oko priče o mogućoj izgradnji nuklearne elektrane (NE) u Srbiji. Kao što svi moji verni čitaoci dobro znaju (obojica), redovno pratim vesti na B92, ali i čitam komentare ljudi. Vrlo je zanimljivo da je Srbija prepuna 'stručnjaka', i svi znaju zašto je NE dobra ili loša stvar za Srbiju. Najubedljiviji argument 'kontrašima' je famozna katastrofa u Černobilu koja se desila svega par dana pre mog rođenja (pa da, morao je da postoji prigodni vatromet za pred moj dolazak na ovaj svet :) ). Šalim se, znam da je šala grozna, posebno zbog onih koji i dan danas osećaju posledice katastrofe. Šta ću, previše volim 'černi' humor.

Prvo da upozorim sve koji će zalutati na ovaj tekst na to da sam ja za izgradnju NE u Srbiji, pa ako ste okoreli kontraš bolje i da ne čitate ovo.

Kako nisam, za razliku od većine čitalaca B92, stručnjak za nuklearnu fiziku morao sam da se prihvatim neke naučnopopularne literature na tu temu. Sećam se nešto malo gradiva iz srednje škole, ali kome je predavala Divna Jovanović zna kakvo može da bude moje (ne)znanje iz ove oblasti. Naučnopopularna literatura je naravno Wikipedia.

Kako bih skratio priču, pokušaću da opišem kako radi nuklearni reaktor (ukratko), i zašto smatram da je izgradnja NE dobar potez. Da bih objasnio sam način rada NE, krenuću od kratkog opisa rada hidro elektrane (HE) i napraviću paralelu. Oni koji u potpunosti znaju ovo, neka slobodno preskoče sledeći pasus.

Voda koja popunjava rezervoar (obično duboko, protočno veštačko jezero) ima ogromnu potencijalnu energiju, jer je gustina vode velika pa samim time i njena težina (ne pričam o masi, već baš o težini!). Ta potencijalna energija se pretvara u kinetičku konstantnim propuštanjem dela te vode kroz specijalno napravljene odvode koje pokreću elise turbine i tu se pravi rotaciono kretanje. Turbina je povezana sa generatorom i tu se ta kinetička energija pretvara u električnu zahvaljujući Nikoli Tesli i njegovom trofaznom generatoru. Lično imao sam prilike da vidim kako sve to izgleda u HE Đerdap 1. Ono je fantastično, stajao sam gore na nekoj platformi i sve što sam mogao da vidim bili su poklopci generatora iznad turbina. Mogao sam da osetim sitne vibracije u tlu, a ta platforma je veličine avionskog hangara recimo. Prosto osećate moć cele te skalamerije. Baš sam bio oduševljen! Mogu samo da zamislim kako sve to izgleda na Nijagarinim vodopadima. Uglavnom, ono što je najbitnije jeste to pretvaranje energije iz jedne u drugu. U svakom slučaju potrebno je napraviti rotaciono kretanje, jer generator naizmenične struje funkcioniše na tom principu (da ne detaljišem previše, pretpostavljam da većina zna barem osnovne principe funkcionisanja Teslinog generatora).

Kod NE priča je slična, samo malo drugačija :) . Kada neutron 'pogodi' jezgro atoma uranijuma dešava se fisija atoma - laički rečeno atom se 'cepa' na dva ili više manjih delova nukleusa (jezgra atoma). Pri ovoj reakciji se takođe emituje gama zračenje i oslobađaju se neutroni. Ti neutroni mogu biti pokretači novih cepanja kada pogode drugi atom uranijuma i tako se stvara lančana reakcija pri kojoj se oslobađa ogromna količina energije. Na ovom principu radi nuklearna bomba, i zbog toga je mala količina uranijuma dovoljna da izazove ogromnu i veoma razornu eksploziju. Da se to ne bi desilo, potrebno je kontrolisano cepanje atoma. Za to se koriste supstance koje imaju svojstvo da apsorbuju veliki broj neutrona nastalih pri ovom kretanju. Priča o tim supstancama je znatno opširna i više detalja možete pročitati na Wikipedi-i.
Ogromna energija koja se dobija u vidu toplote ovim procesom se odvodi sistemom za hlađenje u drugi deo elektrane gde se ta toplota koristi za zagrevanje vode. Ključala voda se pretvara u vodenu paru koja, pod visokim pritiskom, pokreće turbine, slične onima iz opisa rada HE, i tu se stvara ključno rotaciono kretanje čija se energija posle toga pretvara u električnu. Beli dim koji izlazi iz ogromnih dimnjaka koji su tipični za NE je zapravo vodena para koja je upotrebljena za stvaranje ove energije. Nema štetnih gasova!

Izgradnja NE je veoma skupa, i traje oko 15 godina (prema nekim procenama, nemojte me držati za reč 100% za ovo), a da bi ona sama isplatila troškove svoje izgradnje potrebno je oko 25 godina eksploatacije. Da, cifre su ogromne, ali gradnja NE je dugoročni plan a ne kratkoročni! U Srbiji, na žalost, dominiraju termoelektrane koje rade tako što se sagorevaju ogromne količine uglja, nafte ili gasa. Na taj način se dobija 'najprljavije' moguće gorivo! Emisije štetnih gasova u atmosferu su ovim putem ubedljivo najveće. Vek trajanja NE je daleko duži od termoelektrane (TE). Ovo isto možete pročitati u bilo kojoj naučnopopularnoj literaturi (naravno, pod 'literatura' podrazumevam i relevatne materijale na Internetu - da ne bude zabune).
Nafti, uglju i gasu se bliži kraj. Rezerve su veoma ograničene i kako postaju sve tanje i tanje njihova cena se sve drastičnije menja. Uticaj promene cene ovih derivata veoma utiče na cenu energije dobijene njihovim sagorevanjem. Na primer, da se u jednom momentu naglo duplira cena fosilnih goriva, cena električne energije dobijena sagorevanjem istih bi porasla 70%. Da se na tržištu duplira cena uranijuma, cena električne energije bi se povećala za oko 7%! Razlog ovog odnosa je u tome što je uranijum dosta prisutan element u zemljinoj kori. Takođe postoji način i da se veštački 'gaji' uranijum. Kombinacijom prirodnog i gajenog uranijuma procena je da će istog biti dovoljno za narednih 5 milijardi godina ukoliko se koristi današnjim tempom! Jedino što je cena gajenog uranijuma nešto veća, kao i cena odlaganja otpada nakon sagorevanja. Fosilnim gorivima se u najboljim prognozama daje još 100 do 150 godina. Neke analize kažu da, ukoliko ne postoje značajnije rezerve nafte na ledenim okeanima, da će za tek nešto više od 50 godina nastati globalna nestašica nafte. Tada će nafta vredeti više nego zlato danas, ako se nešto značajno ne promeni u međuvremenu.

E sada problemi oko NE. Najveći problem je odlaganje radioaktivnog otpada. Jedan deo tog otpada se može iskoristiti za pravljenje nuklearnog oružja. Negde sam čak i pročitao da se jedan od načina dobijanja plutonijuma (od koga se prave a-bombe) jeste sagorevanje uranijuma u reaktoru. Taj otpad je veoma radioaktivan, i njegova radioaktivnost traje decenijama (ako ne i duže) nakon sagorevanja. Ovaj problem još uvek nije rešen mada se već dugo radi na tome. Dalje, postoji opasnost od takozvanog 'otapanja' (meltdown). Ono nastaje ako se ne reguliše na odgovarajući način (npr. nastanak kvara) odvod toplote koja se stvori u reaktoru. Nešto tog tipa se desilo u Černobilju. NE se grade pored neke 'velike vode' - jezera i slično, ili se pravi veštački rezervoar, jer se ta voda koristi za hlađenje reaktora. 'Nestanak' te vode, iz bilo kog razloga (suša itd..) bi pretstavljao ogroman problem za NE, koja bi verovatno morala privremeno da stane sa radom. Bezbednosni sistemi su vremenom napredovali, tako da se smatra da je skoro nemoguće da se dogodi katastrofa koja se desila u Černobilju. Na bezbednost se najviše misli pri konstrukciji NE, i svaka mora da ispuni niz bezbednosnih standarda da bi održavala licencu za rad. Dobrim delom ovo povećava cenu izgradnje, koja je ionako znatno velika.

Da se razumemo, najbolja i najčistija električna energija se dobija u HE, vetrenjačama i solarnim putem. Na žalost još uvek nemamo dovoljno dobru tehnologiju da maksimalno iskoristimo ogromnu Sunčevu energiju. Čitao sam nedavno da Japan planira da lansira satelite u svemir koji bi prikupljali bez smetnji solarnu energiju i laserskim zracima je slali na Zemlju (ili nešto slično), ali ovo je za sada preambiciozno i ne skoro izvodljivo. Količina energije koja se dobije iz NE je ubedljivo najveća po količini sagorelog goriva. Dovoljno je napomenuti da najveća podmornica u američkoj mornarici koja je na nuklearni pogon već više od 20 godina radi na 'komadu' uranijuma veličine ljudske pesnice i nikada nije bila 'dopunjavana'! U pitanju je USS Philadelphia. Guglajte i samo će vam se kas'ti.

Zaključak: da se ja pitam radije bih dozvolio da se izgradi 5 nuklearki u mom dvorištu, nego jedna termo elektrana na 100km od mene! Količina zagađenja od TE je enormna, a NE gotovo i da nema. Ako se priča o opasnosti od 'otapanja', Srbija, sa ili bez NE, je već decenijama u toj opasnosti jer sve zemlje oko nas imaju NE (Mađarska, Rumunija po 4 ako se ne varam, ima i Bugarska...). NE pretstavlja budućnost električne energije, osim ako se ne napravi neki značajniji naučni pomak u iskorišćavanju solarne energije. Ako se današnji trend gradnje nastavi, za oko 50 godina će nastati preko 200 NE na svetu. Veoma je mali broj država koje u svom zakonu imaju zabranu izgradnju nuklearki, a Srbija je jedna od njih. NE jeste veoma skup i rizičan projekat, ali se na duže staze i te kako isplati! Rizik je veoma mali, a u odnosu na dobit je zanemarljiv.

Miš je dobio grip, pa je seo u džip...

2009-11-11T10:38:00.000+01:00

E ovako:

Prvo, pozdrav svim mojim vernim čitaocima (obojici) :) . Više popizdeh na trovanja od strane medija na temu famoznog H1N1 virusa pa reših da se bavim malo statistikom.

Čitam u medijima da će danas verovatno biti proglašena epidemija novog gripa. (da ne linkujem, imate u bilo kojim novinama, bilo pisanim ili elektronskim). Malo me je ovo zaintrigiralo, i prva stanica je naravno bila Wikipedia.

Da bi se proglasila epidemija neke (zarazne) bolesti, neophodno je da određeni procenat stanovništva (naseljenog mesta, sela, grada, opštine, države....) bude zaražena tom konkretnom bolešću. U Srbiji, za grip je 10%. Evo i izvora. Šta to znači? Znači da bi za mesto koje ima 10000 stanovnika (recimo neka opština) bilo potrebno da se potvrdi najmanje 1000 zaraženih da bi postojale mogućnosti da se proglasi epidemija.

U celoj Srbiji ima potvrđenih oko 350 slučajeva zaraženih virusom H1N1, što znači da su svih ovih 350 potvrđenih stanovnici jedne opštine, ta opština ne bi smela da ima više od 3500 stanovnika da bi postojali uslovi da se proglasi epidemija na teritoriji te opštine.

Naravno, zaraženih ima dosta više, iz prostog razloga što se simptomi ne vide odmah, i što ne mali broj ljudi sigurno ostaje na kućnom lečenju ili nisu dovoljno informisani ili jednostavno veruju u svoj imuni sistem. Takođe, testiranje na ovaj virus (kažu) je dosta skupo, pa se ne isplati svakog ko ima barem malo povišenu temperaturu testirati baš na tu vrstu virusa. Hajde da im verujemo.

U pitanju je nova bolest, i svakako ne bi trebalo uzeti olako sve ovo, ali setite se samo priče o ptičjem gripu. Sve je bilo naduvano do daske, i onda - ništa. Naravno farmaceutske kompanije su zadovoljno trljale ruke pune šuški.

Evo šta se dešava svake godine u Evropi:
ECDC (Evropski centar za kontrolu bolesti) kaže da u Evropi godišnje od sezonskog gripa strada 40 000 ljudi. Evropa ima oko 750 miliona stanovnika, a srbija oko 7,5 miliona (1%), i ako je Srbija na nivou proseka prema broju žrtava sezonskog gripa (a verovatno je malo iznad), onda to znači da u Srbiji godišnje umre oko 400 ljudi od posledica istog. Skoro svake godine imamo epidemiju sezonskog gripa iz (verovatno) veoma razumljivih razloga, ali se nikada ne stvara panika oko toga. To čak ne možete pročitati ni u jednim novinama (eventualno na margini neke od poslednjih stranica).

Svinjskog gripa su nam puna usta, i mozak nam se ispira svakodnevno. Akcija sa zaštitnim maskama postaje neverovatno smešna, i neki moji drugari su već počeli da se sprdaju sa tim maskama. Sve je postalo smejurija. Verovatnoća da u GSP-u u Beogradu svakog dana pokupite neku groznu bolest je ogromna, i to uglavnom zbog one džangrizave babetine koja ne dozvoljava da se otvori prozor jer joj 'duva'. Neprovetrene prostorije su najopasnije za prenos zaraznih bolesti. To je jedan od razloga zašto se epidemija gripa dešava uvek u zimskom periodu. Virus postoji i leti, naravno, ali leti su otvoreni prozori i najugroženija mesta (škole, vrtići, velike kancelarije) su dosta dobro provetrene. Zimi zbog hladnoće ljudi zatvaraju prozore, usporava se cirkulacija vazduha, štetne bakterije i virusi se zadržavaju u prostorijama i ljudi prenose zarazu jedni na druge mnogo brže.

Nazad na statistiku. Do sada je u medijima objavljeno potvrđenih 7 smrtnih slučajeva u Srbiji, gde su žrtve bile zaražene virusom H1N1. Nikakvi drugi podaci o žrtvama nisu objavljeni. Najbitnije je da li su stradali već bolovali od nekih hroničnih i teških bolesti. Da li su imali srčane, ili neke druge zdravstvene probleme. Kakav je bio tok bolesti, kakvu su (i da li su) terapiju primali...

U Sjedinjenim Američkim Državama su na osnovu proseka u nekoliko prethodnih godina izračunali da godišnje od sezonskog gripa strada oko 64000 ljudi. To takođe ne izaziva paniku u narodu i ne dospeva u udarne termine i naslovnice štampe. Žrtve su uglavnom veoma stari ljudi koji boluju od hroničnih bolesti, kao i ostali bolesnici sa nekim od težih zdravstvenih problema ili mana.

Glavni cilj proglašavanja epidemije u Srbiji je definitivno da bi se namakle ogromne pare na panici građana. Da se skrene pažnja javnosti sa nekih stvari (kao što je recimo današnje poskupljenje goriva, a u zemljama u regionu istovremeno je isto pojeftinilo...). Ekonomska kriza je naravno veoma jako zveknula i farmaceutsku industriju, i ova panika im je veoma potrebna kako bi prodali svoje vakcine sumnjivog kvaliteta. Tender za distribuciju ovih (sumnjivih) vakcina dobija niko drugi do Miškovićeva 'Jugohemija'... Dobrodošli u Deltaland!

Rizične grupe ljudi su svakako stariji ljudi koji pate od hroničnih bolesti, ljudi svih uzrasta koji boluju od astme, koji su imali tuberkulozu, oni koji su na insulinu, zatim ljudi sa izraženim alergijama (ali baš izraženim, ne mislim na one koji reaguju na polen ili ambroziju), HIV pozitivni, ljudi koji su na imunosupresivnim lekovima iz bilo kog razloga i... mala deca. I na to se upravo najviše gađa. Izaziva se panika kod roditelja da vakcinišu decu, jer je jasno da bi roditelj SVE učinio za dete, a pogotovo ako je u pitanju veoma malo dete (od 6 meseci starosti do 4 godine - kažu da su među ugroženijima).

Za kraj samo par opštih saveta: Nemojte reagovati na paniku! Nemojte se vakcinisati! Preduzmite opšte mere predostrožnosti - znači često pranje ruku, izbegavati kontakt sa ljudima. U GSP-u poželjno nositi rukavice i NIKAKO ne dodirivati lice rukama ukoliko niste skoro oprali ruke. Provetravajte prostorije (malo hladnoće vas neće ubiti). Insistirajte da džangrizavu babu ljudi isteraju iz autobusa i otvorite prozore u GSP-u. (da, insistiram na GSP-u, jer se vozim istim svakog dana barem 2h...). Izbegavajte ljubakanje po 500 puta sa svima koje sretnete. Rukovanje je ok, ali nemojte onda prinositi te ruke ustima i očima, i što je najvažnije i ponavljam nemojte stvarati paniku!

Nadam se da sam barem malo razjasnio neke stvari. Statistika je čudo. A državni vrh na stub srama što pre! Lopovi nijedni!

Nisam Nacista, Hitlera mi!

2009-08-17T13:59:00.000+02:00

E ljudi čisto odmah da vas obavestim da je naslov šala! Nacista sam nikad' jači :) (opet šala).

Da se razumemo (sada ozbiljno), nacionalista jesam! Ponekad i ostrašćen. Zbog toga me mnogi nazivaju i 'nacista' i 'fašista' i 'rasista', 'radikal' (ovo poslednje nemam pojma zašto...). Da mi je samo po dinar za svaku glupost koja je servirana na moj račun, imao bih... puno dinara. Fašistom i ostalim -istima me uglavnom nazivaju oni koji nemaju pojma razlike u tim terminima, kao i oni koji znaju ali se zbog svoje orijentacije (političke, seksualne, galaktičke...) profesionalno bave pljuvanjem bilo čega što ima svoj identitet koji je drugačiji od njihovog, a pri tome koriste opet neke 'opasne' reči i izraze koje (opet) nemaju pojma šta znače. Najtipičniji primer je 'Klerofašizam' koji spominje LSD-ovac Nenad Čanak. Ruku na srce, zaista ga dugo nisam čuo da to kaže, pretpostavljam da ga je neko pitao 'šta znači Klerofašizam' pa se izblamirao, ili mu je neko 'od njegovih' šapnuo da lupeta gluposti i da je bolje da što pre prestane jer će ispasti (još) gluplji.

E a verovali ili ne, ovo uopšte nije blog o pro-srpsko nacionalističkim (nacističkim, fašističkim, rasističkim, klero-ultra-mega-gigaističkim) sranjima, već potpuno suprotno! Ovo pišem kako bih pokazao mojim čitateljima (da, obojici) da smo mnogo primitivniji nego što mislimo da jesmo, i da, pre nego što krenemo da vređamo 'Amere' zbog njihovih 'bisera', da malo prvo razmislimo o svojima.

E, a ne bih ja bio JA, kada ne bih celu priču odužio jedno 750% više nego što treba i sve to zavio u ruho neke lične dogodovštine.

Ceo svoj život živim u Beogradu, družim se sa gradskom decom (iako imam više 'seoskog iskustva' od 90% njih, i ne stidim se toga!) imamo slična interesovanja itd... I generalno, društvo u kome se krećem i generalno ljude koji mi se nekako nameću da mi budu prijatelji (kao logičan izbor, ništa na silu) su uglavnom inteligentne i dosta obrazovane i pametne osobe. Kako i sebe smatram jednom od takvih, u jednoj takvoj grupi ljudi lako mi je da diskutujem snimke sa YouTube gde mlada misica Kalifornije lupeta i ostaje živa, i da se smejem i samim time rugam dobrom delu Amerikanaca.

Da je vrag odneo šalu, video sam ove godine kada sam putovao na more. Krenuli smo autobusom u Grčku, i usput smo stali u Nišu i pokupili putnike odatle i iz okolnih mesta. Njih je bilo dosta više (odnos je bio oko 55 Nišlija i 15ak Beograđana u dvospratnom autobusu). Uglavnom iza mene su se parkirala gospoda starosti između 26 i 30 godina. Njih šestorica (u tri reda po dvojica na istoj strani autobusa). Glasni momci, grlati, veseli. Šta im je za zameriti, isprva sam čak i pomislio kako mogu biti zanimljivi... ali avaj! Kuku & lele kada sam ih malo slušao dok govore (verujte, zaista ne možete da ne čujete)! Ne smeta mi naglasak. Njima je verovatno moj naglasak za valjanje od smeha. Svakako sam i svestan da Beograđani uopšte ne pričaju preterano čist srpski, kao i da nam je žargon prepun stranih reči pokupljenih sa TV-a i Interneta. Ali, ljuuuudi moji, oni nisu znali u jednoj rečenici da pravilno potrefe barem jedan padež (koji je različit od nominativa). Horor! Prvo što sam pomislio da su oni ipak jedan od retkih primera. U prilog mojoj prvobitnoj pomisli je išlo to što sam pre dve godine radio sa Nišlijama i stekao sam potpuno drugi utisak. Priroda mog posla me je često slala na službeni put u Niš, gde sam se sastajao sa ljudima iz lokalnog opštinskog i okružnog Suda i pričali su potpuno pravilno. Naravno sa naglaskom, ali kome ovde smeta naglasak!? Ali ovo mišljenje se odmah raspršilo kao balon od sapunice kada je jedan od njih spomenuo da je na završnoj godini medicine, i da se hvali kako je pročitao veliki broj knjiga. Dečko, izvini molim te, ali da si ti pročitao dve knjige, znao bi barem još jedan padež osim nominativa...

Kretensko ponašanje gore navedenih persona se nastavilo celu noć. Momci su valjda pomislili da je ceo svet njihov i da putuju sami pa se uopšte nisu obazirali na preke poglede par nas (Beograđana) iz prvih redova autobusa. Bili smo u ogromnoj manjini, a njihovi sugrađani uopšte nisu reagovali na to. Pretpostavljam da su isti kao i oni pa im nije ni smetalo (na žalost na kraju se zaista tako i ispostavilo).

Dogegasmo se mi nekako do te Grčke. Nismo spavali ni malo, ali dobro sve nešto razmišljam da idem da se odmorim, da mi bude lepo i da ću ovo putovanje zaboraviti vrlo brzo.

Na odmoru je zaista bilo fenomenalno, i bilo bi savršeno da u mestu gde sam letovao nije bilo još gomilu Srba. Naime, Srbi gotovo uvek idu u čoporima od 6-15 ljudi. Neverovatno su glasni i sve im smeta. Glume kao neke vajne turiste, dame i gospodu a zapravo je većina njih 'paradajz turista', koji su umislili da su neko i nešto jer su se nekako dovukli do Grčke (u inat SEKI) i našli tamo da zakeraju. Kada mladi izlaze u grad, to je šabanela samo takva. Verujte u velikom broju manjih grupica u kojima se mladi obično kreće, garantujem da će bilo ko od vas u više od 95% slučajeva pogoditi koji su iz Srbije. Devojčice se oblače kao 'za štajgu'. Da, nije greška u kucanju, devojčice (13-18 godina) ne devojke! Ok, razume se, more, leto itd, normalno je da će da se nose kratke majice i mini suknje, ali ova deca nose kaiševe preko gaća i nabudžene bruseve i to je sve! Samo se nadam da moje buduće žensko dete (ako ga budem imao) neće meni iza leđa da se iskrada i da tako obučena ide u grad. Ni momci nisu ništa bolji, samo što oni nemaju tu vrstu 'kvaliteta' da pokazuju, pa su zato popularne 'kajle' što veće, opasni mobilni telefoni i kretenske naočare za sunce u sred noći. Malo stariji naši sugrađani (18-30 godina) su samo ekstremniji slučaj ovoga. Većina vas, verujem, kada ide na plažu, skida sve metalne stvari sa sebe (prstenje, ogrlice, narukvice, sat...) iz prostog razloga što metal se vrlo brzo usija i može da izazove opasne opekotine, a i uvek postoji opasnost da nešto od nakita izgubite u vodi. Ovi 'primerci' o kojima pričam, nose kajletine na plažu koje su tolike da postoji opasnost da oslepiš ukoliko se sunčeva svetlost nezgodno odbije od iste. I naravno svi glume neke mačo-muškarčine, a zapravo su debeli i, prema komentarima ženskog dela društva, veoma veoma ne-muževni!

Idemo dalje: ako vidite neku devojku sa silikonima, slobodno pretpostavite da je iz Srbije. Za 11 dana na moru, ni jednom nismo pogrešili. Ali baš ni jednom! Ali ono što me iznenađuje jeste jebote, koliko ih ima! Da, da, u proseku mislim da svaka četvrta, eventualno peta devojka iz Srbije koja je letovala u to vreme u istom mestu gde i mi, ima ugrađene silikone. I to pričam o onim očiglednim, možda dobar deo njih nisam ni uspeo da 'provalim', jer nije baš da sam trčao naokolo i gledao devojkama u sise... (dobro, hajde jesam - priznajem :) ). U toj pojavi su me posebno iznenadile dve stvari. Prva je gore već pomenuta masovnost. Mislim... jel' operacija ugrađivanja silikona postala toliko jeftina da sada to može bilo koja fufica sebi da 'pokloni'? Ili to sponzorišu kojekakvi 'sponzori'? A druga stvar je to koliko zapravo devojčica ima ugrađene silikone! E na ovo mi je već pao mrak na oči... Aloooooo deteeeee, pa tebi ni 'tvoje' nisu izrasle u potpunosti ti ugrađuješ veštačke!

Kuku, kuku, kuku... mogu misliti samo šta bih doživeo da izlazim po beogradskim splavovima. Verovatno bih počeo (aktivnije) da se zalažem za uvođenje eutanazije, i da se dobrovoljno podvrgnem istoj kao test primerak.

Jedino pozitivno što mogu u globalu da kažem za naše ljude koji su bili tamo jeste da smo ubedljivo najlepša nacija. Od svih stranaca, a i domaćih Grka izgledali smo daleko normalnije (naravno, silikonjare nisu obuhvaćene ovim poređenjem).

Zakerali smo za sobu sa pogledom na more, ali nismo razmišljali da to podrazumeva da je ta soba na sunčanoj strani, tako da smo noću imali dva izbora: Prvi da spavamo sa uključenom klimom celu noć. Drugi da otvorimo sva vrata i prozore koje smo mogli, uključimo ono sranje protiv komaraca i nadamo se najboljem.

Prvu mogućnost smo pokušali prvu noć i probudili se sa užasnom glavoboljom. Šta ću kada sam n00b za klimu. Naravno, ostatak letovanja smo spavali otvorenih vrata i prozora. Smeštaj nam je bio u samom centru mesta gde smo bili, i tu su bili i bučniji kafići i restorani. Mladi smo, nije preteran problem. Mi smo išli u krevet oko ponoći, jer smo bivali premoreni od celog dana na plaži (od 9 ujutru do 8 uveče). Grci i strani turisti bi napuštali kafiće i restorane najkasnije između ponoći i 1 ujutru... i naravno ostaju Srbi. Nakon 1 ujutru buku prave samo i isključivo glasovi koji pričaju na srpskom jeziku. Na žalost, toliko su glasni (verovatno i pijani) da svaku reč možeš da razumeš. I tako do 4 ujutru kada valjda i oni odu na spavanje (ili popadaju od alkohola).

Družili smo se tamo sa nekim buržujima Rusima. Dobro, ne baš družili, ali razmenili par 'kak tibja zovut' i sličnih rečenica. Rusima je isto jedno od obeležja da nose ogrlice sa krstom oko vrata. Ali njihove te ogrlice su veoma tanke i neupadljive, ali ih svi imaju. I deca i odrasli i stari. Baš svi! Nekako smo se uklopili u rusku atmosferu i celo letovanje smo proveli na malo ekskluzivnijoj plaži gde su većinom bili Rusi. Pa dovoljno je spomenuti da smo, kao po komandi, kada primetimo naše u blizini, pričali na nekom drugom jeziku, i to izbegavajući engleski jer postoji (veoma mala) šansa da razumeju isti.

Povratak je bio nešto opušteniji iz prostog razloga što je po Nišlije došao poseban autobus, a nas 15ak Beograđana ostalo u onom double-decker-u. Raširimo se svi onako lepo kao gospoda, a iza nas se isto tako raširi 5 devojčica koje su bile sa nama i u odlasku. I nadam se da će mi drage Nišlije oprostiti zbog ovoga, jer ću pokušati da se izvadim sada za celu onu priču sa početka teksta. Tih 5 devojaka su zajedno valjda bile u osnovnoj školi, a sada su opet sve zajedno u srednjoj školi, obožavaju se međusobno, druže se 10ak godina bla bla bla (opet, suviše glasne da ne možeš a da ne čuješ). Uglavnom, odlučimo mi malo da utihnemo i kao babetine da slušamo o čemu to danas priča beogradska omladina. Uglavnom su počele sa nekim jeftinim ogovaračinama tipa 'ko je koga, kada i gde, i zbog čega...', i zatim priče kako su one opasne ribe itd.. I tu je bilo zanimljivo da se jedna od njih isključila iz razgovora. Od početka je izgledala kao (malo) pametnija od ostalih. Verovatno joj se malo to zgadilo, pa je rešila da joj je pametnije da sluša muziku. Uglavnom, ostale četiri devojke su najviše žalile što nisu bile u Pefkohori-u gde je bio neka od zvezdica Grand-a. Zatim su počele da pričaju o književnosti (i cele dve lektire koje su pročitale). Nisu mogle da se sete sa sigurnošću ko je napisao Anu Karenjinu (jel' Tolstoj ili Dostojevski), i kako je knjiga užasno dosadna, posebno onaj deo gde onaj seljak kosi na 60 strana... E ali zaista vrhunac gluposti koji sam čuvao za kraj mislim da zaista vredi čitanja ovolikog teksta. Devojke su pričale o svojim dečkićima (i opet, ko je koga, gde, na koji način, i zbog čega...), ali jedna od njih je kukala kako njen dečko nije tu već je u 'nekim Dubajima...'. Jedva sam se suzdržao da ne urlam od smeha! Ujeo sam se za ruku, i stavio slušalice na uši... zaista nisam mogao više.

14 godina kasnije

2009-08-04T09:56:00.000+02:00

Imao sam svega 9 godina, nisam znao šta se dešava. U našem stanu u Beogradu je vladala neverovatno turobna atmosfera. Sva vrata su bila otvorena, sva svetla popaljena a televizor je trepereo iz druge sobe i drao se na sav glas. U jednom momentu sam otišao do dnevne sobe i video oca kako hoda po istoj, ne gledajući u crnu kutiju nešto je psovao sebi u bradu i smrdelo je na duvan. Ćale je propušio posle verovatno više od 10 godina... (ne znam tačno, nisam bio ni rođen).

Nama je bilo super. Već dve godine smo bili u našem novom (i velikom) stanu, roditelji su se borili na sve moguće i nemoguće načine protiv ekonomske krize i inflacije ali kao dete to nisam ni osetio, niti sam znao šta se dešava. Nama je bilo super u poređenju sa onim ljudima što su nas gledali pravo u lice kroz staklo crne kutije.

Na današnji dan je, kao što je većini ljudi sa ovih prostora veoma poznato, izvršena 'vojna akcija' 'Oluja' kojom je (prema zvaničnim statističkim podacima) ubijeno 2000 civila, proterano preko 200 000 civila, a oko 2400 civila se vodi kao 'nestali'.

Pre nego što nastavim samo da razjasnimo zajedno dve stvari:
1) Zašto 'vojna akcija' pod navodnicima?
- Pa iz prostog razloga što Hrvatska država tu 'akciju' slavi nešto kao 'dan oslobođenja'. Hm... zanimljivo, da oslobodili su Republiku Srpsku Krajinu od svega što je nehrvatsko i time su krajem leta 1995 postali etnički najčistija država u Evropi (verovatno i šire?). Dobrog li oslobođenja! I da, oni su vodili 'domobranski rat' - niste znali? Pa samo u 'Oluji' su se 'odbranili' od preko 200 000 srpskih civila. Sjajne li odbrane i strategije hrvatskoga vojnog vrha (naravno cela stvar je izrežirana u US i NATO štabovima, ali Bože moj, nećemo da cepidlačimo).
2) Ovo 'vode se kao nestali' je jako zanimljivo. Majku mu ako su nestali valjda bi se javili nekome nakon 14 godina čisto da kažu 'ej tu sam, dobro sam, fali mi možda glava ili grkljan, ili sam dobio malj u glavu bačen u jamu i poliven krečom ali inače sve je ok...'. E takvi su ti 'nestali', i nadam se da je svima jasno zašto nisu 'zvrcnuli svoje' telefonom čisto da jave šta je sa njima.

Ok, nakon digresije da nastavim dalje. Da, imao sam svega 9 godina tada. Da, nisam imao pojma šta se dešavalo. Da, imao sam familiju 'tamo' (sada kažem 'tamo preko' je li...). Da, i dan danas puno toga ne znam, ali ću se potruditi da ispričam ono što pouzdano znam, kao i da pogledamo malo stvari iz današnjeg ugla.

Grozni rat koji se vodio već 4 godine je počeo tako što je 'preko noći' Srbima u Hrvatskoj oduzet status po kome oni čine konstitutivni narod u istoj, i odjednom su postali manjina. Samim time su izgubili sva moguća i nemoguća prava, i onda su valjda bili i neki referendumi gde se naravno (većinsko) hrvatsko stanovništvo odlučilo za otcepljenje. Postoji nekoliko dobrih video zapisa na YouTube gde Šešelj (batalite političku pripadnost ovde, nisam Radikal) tačno govori šta se desilo na političkom planu kada je rat izbio. Naravno, on nije rekao da je to bio dogovor Slobe i Tuđmana da se podeli Bosna, pa su malo stvari krenule po zlu za obe strane jer je jako teško obuzdati rulju, a posebno onu koja ima manijakalne ubistvene porive koja spava i čeka svoj trenutak već 50 godina. Najzad je dočekala!

Ko su ti ljudi koji su mog oca i mene gledali kroz staklo televizijskog ekrana? Zbog kojih je moj otac propušio, i pušio je sve do prošle godine kada mu se zdravstveno stanje pogoršalo? To su ljudi civili. Sirotinja uglavnom, pobegla sa štapom i kanapom od Tuđmanovih (i ostalih) koljačkih redova. Vojska je ostavila te ljude na cedilu i povukla se pre toga, te su se Hrvati 'junački' ušetali u Knin. Eh da... pare mogu sve zar ne? Zašto se to desilo pojma nemam, ali verovatno su pare u pitanju.

Nego da se mi vratimo malo u 2009. godinu. Danas čitam vesti i vidim u Zagrebu opštenarodno veselje, slavi se neki tamo 'dan pobede' ili 'dan oslobođenja' (nisam baš želeo da se dugo zadržavam na tim vestima). Ali krajnje su zanimljivi komentari naših komšija o događajima iz avgusta 1995. Naravno, većina njih osuđuje zločine koji su se tada desili, malo se gađaju ciframa ali 'tisuću gore, disuću dolje' šta je to? Ipak su samo u pitanju životi srpskih civila. Nećemo da cepidlačimo zar ne? (mislim, glupo je nakon 14 godina...). Ali apsolutno svako od njih govori kako je 'Oluja' bila 'legitimna akcija', kako je to bilo 'jedino rešenje', kako su iz Knina bombardovana okolna mesta i terorisano stanovništvo itd...

Hmmm legitimna akcija? Pa da, cilj opravdava sredstva zar ne, a cilj je bio etnički čista Hrvatska.

E a danas ti isti ljudi pričaju kako je Hrvatska iznad toga, kako se tamo neguju evropske i demokratske vrednosti. Kako je povratak izbeglica na njihova imanja samo stvar procedure... e neć' da bidne!

Hrvatska nije iznad toga, iz prostog razloga što oni slave dan kada su ubili (barem) 4000 civila i proterali (barem) 200 000. E sada, da li su to evropske vrednosti, to je diskutabilno. Te evropske vrednosti se savijaju po potrebi i zavisi šta je u pitanju (Kosovo je jedna zanimljiva 'evropska vrednost', ali neću sada o tome, nije tema). Demokratske vrednosti? Pa, šta ja znam, pričaju kako je srpska partija u vladajućoj koaliciji u Hrvatskoj, mada ne znam baš koliko je demokratski da se za vreme međunarodnog sportskog takmičenja skloni srpska zastava pod izgovorom da im smeta. Ali dobro, demokratija je relativna stvar. I antička Atina je bila demokratska... samo što žene, robovi i mnogi drugi nisu imali pravo glasa. I Tito je demokratski izabran na vlast - časna partijska!

Gde sam stao... eh da, stvar procedure. Hrvatska je donela zakone koji dodatno otežavaju povratak izbeglica na svoja prethodna imanja. Jedan od tih zakona na primer podrazumeva da ukoliko se neka obradiva površina koja se ne koristi x godina (moraću uskoro da saznam koliko je x), država ima pravo da spusti svoje šape na nju. Procedure su VEOMA komplikovane, i sve gluposti i takse koje moraju da se plate nisu ni malo jeftine. Plus vucaranje po sudovima i dokazivanje svog vlasništva nad određenim posedom (nekretnine ili zemljište) je isto izuzetno komplikovano i imajte u vidu da svi ti ljudi žive u Srbiji i da im se na sve to pakuju troškovi prevoza, eventualnog otsedanja negde u HR i ko zna šta još sve ne. Dalje opštinske vlasti (općinske valjda?) i sudovi se koriste svim mogućim i nemogućim sredstvima da onemoguće povratak izbeglica i povratak njihove imovine. Naravno, u sve te kuće (barem one koje su ostale čitave) su se uselili Hrvati i oni koriste obradive površine, a vi čik probajte da naterate Hrvatske vlasti da oteraju Hrvate odatle da bi ustupili mesto Srbima. Dobar vic, samo nije smešan!

Na primeru jedne koleginice sa posla sam se zgrozio šta se sve tamo radi u cilju sprečavanja povratka Srba. Detalje neću ovde, jer je preopširno i bez toga, ali samo ću napomenuti da idu do te mere da te ispravljaju i kritikuju ako slučajno upotrebiš neku srpsku reč (a postoji adekvatna Novohrvatskom), i kada im kažeš 'izvinite' oni ti kažu 'ne kaže se izvinite nego oprostite'. Kada sam ovo čuo izbečio sam se, samo što mi oči nisu ispale iz duplji... Naravno, papiri koji potvrđuju tvoje vlasništvo su se negde 'zagubili' (verovatno spaljeni za vreme 'Oluje'?), te advokati koji te odvale po džepu a naravno ne urade ništa... a ako si sirotinja (kao što je 99.9% prognanih) iz prostog finansijskog razloga nećeš moći ni da pokušaš da se boriš za povrat svoje imovine. E a oni koji čak (nekim čudom) i uspeju da dobiju spor na sudu (koji traje po par godina) onda bivaju poklopeni za žalbom onoga ko se uselio u tvoju kuću/stan! I onda se taj proces razvlači na još nekoliko godina, verovatno dok cela porodica i naslednici ne poumiru od bede i siromaštine, ili ako ništa drugo - od starosti i cela stvar se zataška i zaboravi. E sada, vi sve ovo što sam ispričao pomnožite sa jedno 200 000 i to samo u Krajini...

Dalje, komšije komentatori današnjeg dana opet nešto počinju da se gađaju Srebrenicom. E tu ste se malo zahebali drugovi. Kao prvo, u Srebrenici je pre tog zloglasnog 11. jula 1995. godine stradao ogroman broj Srba. Ima jedan zanimljiv blog na tu temu (linkovi dole na dnu teksta), u kome se imenom i prezimenom imenuju žrtve muslimanskog terora nad civilnim stanovništvom. Drugo, večito se gađate nekom cifrom od 8000 ubijenih, što svi znaju da nema veze sa istinom. I svake godine na godišnjicu oni kao sahranjuju nanovo nekih 400-500 ljudi... Uh pa gde ih nađoste toliko? Naravno sve je to propaganda. Treće, jedinice Nasera Orića su izazvale sukob pa se onda elegantno povukle i ostavile Srebrenicu Srbima malte ne na izvol'te, uz malobrojne muslimanske snage koje nisu znale šta ih je snašlo. Vrlo dobro isplanirana strategija za propagandu koja je i dan danas vrlo aktuelna i moćna. Četvrto, zarobljenici u Srebrenici su bili vojnici zloglasne Orićeve jedinice koji su se slikali sa zaklanim Srbima svuda po ratištu. Peto, civili su bili odvojeni od vojnih zarobljenika i pušteni. Šesto, većina ubijenih u srebrenici je ubijena u borbi. A još veća većina su zapravo tela koja su naknadno dovučena tu za slikanje, a i gomila imena se ponavlja među ubijenima kako bi se dao privid masovnosti. Da se razumemo, zločin je zločin i ne opravdavam ono što se tamo desilo, ali moramo malo da spustimo loptu na zemlju i da kažemo šta se zaista desilo a ne da padamo na jeftinu propagandu. Zločin nad vojnim zarobljenicima je isto zločin, ali meni nešto govori da ipak nije isto kao zločin nad civilima? Slažete se? Ne? A kada bih vam rekao da su ti vojni zarobljenici takođe činili zločine, koji su većina dokumentovana imenom i prezimenom svake civilne žrtve (to i nije bilo tako teško, jer su se ovi zločinci ponosno slikali pored većine svojih ubijenih žrtava)? Ali kao što rekoh, zločin je zločin i ne bežim od toga.

Zatim postoje mnoge zanimljive priče oko napada na Dubronik. Najzanimljiviji mi je deo 'krvave plaže'. JNA je u tom momentu u blizini Dubrovnika imala toliko vojske i vatrene moći da je mogla ceo Dubrovnik da sravni sa zemljom za manje od dana. Ovo je inače pisao jedan britanski novinar koji je bio u Dubrovnik u to vreme. Stvar je u tome što su hrvatske snage isprovocirale napad postavljajući neko od oružja na krov jednog od hotela (ovaj Britanac je baš u tom hotelu otsedao). Uglavnom, Srbi su vratili i granata je pogodila taj hotel i oštetila krov. Nakon toga su po celom Dubrovniku popaljene gume i to je slikano i dan danas tamo postoje slike 'velikosrpske agresije na naš divni predivni Dubrovnik'. Od te priče mi se povraća. Jedan od najgorih Photoshoppinga ikada! Ako uspem da nađem originalan tekst ovog novinara objaviću ga ovde.

Naravno, postoje izuzeci (u svakom kukolju ima i nešto malo žita zar ne?). Poznajem zaista nekoliko Hrvata, većinom moje generacije koji nisu nacionalno ostrašćeni niti imaju razloga da budu. Skroz normalnih shvatanja, skroz normalnog ponašanja i naravno osuđuju zločine na obe strane. Pre svega razmišljaju svojom glavom i ne daju se pokolebati tupavom propagandom. Kao što rekoh na početku, sve je počelo jer su dva halapljiva kretena želela još više, pa se malo zaneli. Sa 'naše strane' je vrlo slična priča. Previše napaljenih klinaca koji se lože na nacionalizam a ne znaju ni šta to zapravo znači... sa takvima se nikada neću identifikovati.

Rezime... hm, pa teško je napisati, mada ako sam napisao sve ovo gore mogao bih da se potrudim i na kraju. Pre svega slava žrtvama stradalim u 'Oluji'. Slava svim žrtvama groznog rata devedesetih, i zaista ne ponovilo se nikada više! Sada šta je, tu je i malo toga mi kao pojedinci možemo da učinimo povodom toga, ali mislim da možemo barem da doprinesemo da se ipak malo čuje istina o događajima koji su se dogodili. Ugasite televizore, čitajte knjige, slušajte ljude koji su bili tamo i videli šta se zaista desilo i pre svega razmišljajte svojom glavom. Pogledajte linkove, poučni su (nisu uobičajena trabunjanja Šešelja, a blog je zaista dobar samo pripremite stomak jer ima gadnih slika).

Govor Šešelja u Hagu - (YouTube) Ovo je 1. deo od 4. Pogledajte ih sve, povezani su.
Srebrenica iz drugog ugla - ( B92 blog) Ovo je 1. deo, tamo imate linkove za ostale delove.

Zašto "Biblioteka suza"?

2009-07-17T11:43:00.001+02:00

Kao prvo, pozdrav svim mojim čitaocima (obojici :) ).

Eh, da razmišljah i ja dosta na ovu temu. Zašto sam baš dao ovakav naziv ovom blogu. Baš je nekako pesimistički i skroz depresivan, i jednim delom me podseća na one Goth klince koji sede u ulazu neke zgrade sa 1500 pirsinga na sebi, emo frizuricama, puše neke (tanke) pljuge i kukaju za crnom sudbinom... Ups, ako bih izbacio ovo sa pirsingom i frizuricama upravo bih opisao barem 70% stanovništva Srbije (+ oni sa pirsingom i frizuricama)... ali nije tema o njima.

Enivej, kao pubertetlija sam bio strašno depresivan. Uff, zapravo ne! Bio sam izuzetno promenljivog raspoloženja (danas sam nešto neodlučan, ili nisam... ne znam...). Ali, kao i većina 'dece' u tom periodu, mislio sam da mogu da promenim svet. Glumio sam nekog humanistu i nekog borca za ovo ili ono, i što je najgore zaista sam verovao u to za šta sam se kao borio. Stvarno! (ko mi ne veruje, ćelava mu keva). Nepravda me je ubijala, i šiiizeoo sam totalno. Ni sam ne znam kako je većina mog društva zapravo ostala uz mene celog tog perioda, jer mogu sada samo da zamislim koliko sam bio nepodnošljiv kada me neko posmatra 'sa strane'. Valjda sam bio zanimljiv, ako ništa drugo - onda kao laboratorijski pacov. Između ostalog, imao sam tada strašnih problema u školi (gle, odlikaš ima problema u školi :) ). Naravno, opet kao neki idealista i borac za univerzalnu pravdu, a pri tome i Narcis i egoista koji misli da je zaista sposoban da sve izmeni i napravi kako bi trebalo bio sam veoma otvoren i govorio šta mislim direktno pa čak i autoritetima iz škole, i imao sam razne probleme zbog toga. I opet sam imao sreće sa društvom, i bio sam među 'popularnijima' u svojoj generaciji (nisam baš bio 'glavna faca' - daleko od toga, ali znali su za mene svakako).

Tada se iz svog tog bedaka i depresije u meni zapravo upalio jedan plamičak - jedan skriveni talenat za koji nisam ni znao da posedujem. Na svoje sopstveno zaprepašćenje - počeo sam da pišem. Da, zaista! :) Prvo sam pisao svoj dnevnik, koji je izgledao kao i svi drugi. U njemu sam (između ostalog) vodio evidenciju o knjigama koje sam pročitao, kao i neke šaljive pesmice koje sam pisao itd. Iz svoje preterane paranoje da mi to neko konstantno gleda, vreme i mogućnost pisanja su bili vrlo ograničeni. Jednog dana sam totalno puk'o sa svojim paranojisanjem i zapalio sam taj dnevnik. Paralelno sa tim dnevnikom sam pisao i neku epsku priču. Nadao sam se da na taj način samo 'vežbam', i da ću jednog dana, kada budem malo ozbiljniji moći da uradim jednu reviziju tog teksta, da ga sredim pa da i izdam knjigu... u tom periodu sam uzeo i pročitao šta sam sve napisao (bilo je oko 120 strana teksta), shvatio da je glupost i te sveske su završile zajedno sa dnevnikom.
Preselio sam se na računar.

Tada sam počeo da vodim jednu beležnicu, sličnu dnevniku, samo što je njegova forma bila baaaš baš bez veze. Osim jednog teksta (koji sam na žalost izgubio), u njemu zaista ništa vrednog nije bilo. Unosi su bili oblika : "(datum), Ovo je više nepodnošljivo!" - i to je sve :). Skroz bez poente, jer kada bih posle mesec dana uzeo da pogledam šta sam to lupetao po tastaturi, uopšte pojma ne bih imao ko ili šta mi je drmalo kavez tog dana. Oh, well, da je nešto bitno verovatno bih se i sećao, ovako mora da su bile samo neke moje gluposti. Taj elektronski 'dnevnik' je nestao pretpostavljam sa jednom od havarija računara, a možda sam ga i sam izbrisao. Sada više ni ne znam.

Nakon toga sam i to prestao, i u međuvremenu sam počeo da se bavim muzikom. Moram priznati, tako je bilo laganitza osvojiti srce većini devojaka koje su nas tada zanimale. I da, u tom periodu su počela prva 'prava' zaljubljivanja, izlasci, prvi poljupci... Naravno, to sa sobom nosi i dosta negativnih stvari, a kako sam bio jedan savršen katalizator za emocije, izuzetno me je sve to pogađalo i u pozitivnom i u negativnom smislu. Iz svog tog naboja emocija, i pokušaja da sam sebi dokažem kako me 'ceo svet ne razume' (oh... :) ), u februaru zime Gospodnje 2002. nastao je i moj prvi tekst za koji mogu da kažem da ima neku 'čitljivu' vrednost (osim onog jednog pre toga koji je nepovratno izgubljen na žalost). Nakon toga, u periodu od naredne 4 godine (nešto malo više) redom je nastalo 8 tekstova, kao i još nekoliko nedovršenih. Među tim nedovršenima je i "Biblioteka suza".

Biblioteka suza je zapravo vrlo specifična po tome što je to trebalo da bude i tekst i pesma, za koju sam u to vreme počeo i muziku da pišem. Bilo je izuzetno kompleksno, i ako se dobro sećam količina muzike tada nastale, bila je za pesmu dužine barem 15 minuta, i nije bila dovršena. Ceo taj plan sam imao savršen u glavi, pisao sam muziku, svirao, menjao, pisao tekst.... i niko nije znao za to. Apsolutno niko! Biblioteka suza je zapravo pretstavljala bukvalno jednu staru i izgubljenu zbirku priča o jednoj 'neshvaćenoj duši' i njegovim pričama koja je nađena posle stotina godina skrivanja, i svaki deo 'Biblioteke' je pretstavljao po neko poglavlje iz te priče, a isto tako i muzički motiv je pratio sve te tekstove. Bilo je zaista neverovatno puno materijala. U svoj toj grandioznosti, za koju svakako nisam spreman, niti sam imao dovoljno znanja počeo sam sam sebe da gutam. Pravio sam najveću grešku ikada, a to je da sam se konstantno vraćao na ono prethodno završeno, pa sam menjao, prilagođavao trenutnom raspoloženju menjajući tada onu nit koja je bila vezana za vreme kada je konkretan deo nastao (bilo muzički, bilo tekstualni). Plašio sam se da ne napravim neku karakondžulu i ružnog mutanta - te sam prestao da se bavim 'Bibliotekom', ali samo privremeno.

Muzika i tekstovi su stajali negde u memoriji računara godinama. To se prenosilo po raznim diskovima itd... U međuvremenu sam se okrenuo sasvim drugim stvarima, spustio sam se na zemlju, ali samim time sam i izgubio poriv da pišem. Pokušavao sam par puta da nastavim 'Biblioteku', ali nije mi polazilo za rukom ni u jednom smislu. Kako je vreme (još) prolazilo, nisam više imao vremena ni za muziku, ni za svirku, postao sam daleko ozbiljniji (čini mi se preozbiljan), i moja želja da završim 'Biblioteku suza' je potpuno nestala. Da ne bi stajala onako osakaćena, ružna i nedovršena skratio sam joj muke. Sav materijal sam 'uništio'.

Od tekstova je sada ostalo onih 8 završenih priča, i možda par nedovršenih (i to ako iste mogu da nađem negde zakopane po folderima mojih računara). Neki su čitali te priče, i uglavnom sam dobijao pozitivne kritike. Naravno bilo je i negativnih koje su mi pomagale da ispravim nedostatke u sledećim tekstovima. Kroz većinu tekstova se provlači lik Laure koja pretstavlja neku moju apsolutnu i idealizovanu sliku prelepe devojke, a zapravo kada pogledam na kraju u nju sam utkao većinu svojih osobina i neke osobine meni dragih ljudi. Samim time, ona i nije savršena (štaviše, daleko je od toga), već je samo jedna dinamčna osoba koja razmišlja i razvija se kao što se i razvijao moj stil u pisanju.

Da se razumemo, jesam Narcis, ali sam ipak realan. Ti tekstovi su daleko od sada neke ultra-mega-giga književne i generalno umetničke vrednosti, ali među amaterskim svetom verujem da pretstavljaju interesantno utrošenih 30-45 minuta koliko je potrebno da se pročitaju. Ako ima zainteresovanih, rado ću ih objavljivati ovde jedan po jedan uz objašnjenja okolnosti kako su nastajali (naravno onoga čega se sećam).

A što se tiče same 'Biblioteke'... hmm, pa možda samim time što ona nikada nije završena, a ja pišem ovaj blog ovde, pokušavam da je oživim samo na jedan mnogo jednostavniji ali i praktičniji način. Pošto ona nikada nije završena, valjda i ovaj blog neće biti, i nadam se da ću imati živce da nastavim da pišem, a ne kao do sada da napišem par političko-propagandnih tekstova i onda me nema godinu dana. I da, pokušaću da se manje bavim politikom. Zaista je odvratna sluz koja curi niz monitor dok se čitaju takvi tekstovi.

Deset večitih i veličanstvenih. (Hleba i igara?)

2009-07-16T00:38:00.000+02:00

Mislim da je veoma mali broj geekova (u koje ubrajam i sebe jednim delom) koji nisu jedan (ne tako mali) deo svog zanimanja računarima proveli uz video igre. Još od doba zx Spectruma, preko Commodore-a 64 i pojave prvih PC računara pa do danas zaista je bilo mnogo fenomenalnih igara za koje se može reći da su vredne vremena uloženog u njih. Neke od njih mogu se proglasiti i pravim umetničkim delima, ali naravno afinitet prema konkretnim naslovima pa i celokupnim žanrovima je potpuno subjektivan, i bilo koji pokušaj postavljanja nekih opštih standarda pri ocenjivanju igre je vrlo nezahvalan...

Uglavnom, čitao sam danas jedan blog na temu top10 najboljih igara ikada (subjektivno naravno), i razmišljah dosta o ovome. Nije ni lako sastaviti tako neku listu, obzirom da sam probao pozamašan broj igara. Nakon dužeg razmišljanja, u nekoliko etapa i dosta prepravljanja sastavih ja i svoju listu. Navešću ih naravno obrnutim redosledom, od 10. pa do 1. mesta uz opise meni bitnih stvari za igre i za vreme koje sam proveo uz iste. Naravno kada spominjem neku igru koja ima više nastavaka, mislim na ceo serijal (osim ako ne naglasim drugačije).

10. Master of Orion

- Jedna od prvih igara koje sam ikada igrao na tadašnjoj 'zverki' iz 1995. godine (486 DX2 na 66MHz i 4MB memorije). Uz nju sam shvatio da za neke igre zaista igrač mora da ima i razvijeno kefalo. Da mora da razmišlja, da planira unapred i jedna od prvih igara ovog tipa u kom je bilo moguće da sami dizajnirate vaša svemirska plovila i sejete teror po celoj galaksiji. Drugi deo doneo je sva poboljšanja kojim sam se i nadao. Tehnički daleko bolja od prvog dela, ali starog koncepta su se držali (uz neke sitnije izmene). Mogućnosti daleko više, kao i pojava drevne civilizacije Antara koji su pretstavljali apsolutnog protivnika svih civilizacija. Već prvi deo igre je odlikovao dosta sofisticiran sistem politike, špijunaže, zabijanja noža u leđa na razne načine - i računar je to dosta dobro činio. Brojne neprospavane noći zbog prva dva dela ove igre. Treći deo sam naravno probao odmah čim je izašao, ali je bio previše komplikovan i zamršen. Bukvalno do mere neigrivosti. Iz tog razloga je ovaj naslov i potpuno propao.

9. Eye of The Beholder

- Fenomenalna igra iz '90ih. Moj prvi susret sa AD&D sistemom. Tada nisam ni znao za stonu verziju, i čitav svet koji je postojao decenijama pre toga (imajte u vidu da sam imao manje od 14 godina tada :) ). Igra koja je tehnički vrlo neugledna, štaviše - ružna... ali priča, igrivost, mogućnosti raznih izbora su zaista neprocenjivi. I dan danas se sećam nekih fenomenalnih pesmica i zagonetki iz ovog serijala (3 igre). Dugo nakon igranja EOB-a sam sve FRP/RPG igre poredio sa njom, i ovu sam uzimao kao reper za kvalitet svih drugih koje sam igrao. Neverovatno je kakav utisak su ostavljali mračni hodnici AD&D sveta u noćima dok sam se krio od roditelja igrajući 'debilske igrice' :). Na žalost, treći deo nisam stigao da završim. Mnoge današnje knjige nemaju tako kvalitetan zaplet kao što su imale ove igre.

8. Fallout
- Mislim da je veoma mali broj igrača koji ne bi smestili ovaj serijal u svojih top 10 najboljih igara ikada. Svako preterano pisanije na temu ove igre mislim da je izlišno. Prosto je neverovatno koliko je ogromno prostranstvo u kome se dešavaju sva 3 dela ove igre. Koliko mogućnosti postoji... prosto ne znam odakle bih krenuo. Ova igra dovodi igrača u situaciju da se potpuno uživi u ulogu protagoniste u post apokaliptičkom svetu i da potroši sate i dane svog dragocenog vremena ne bi li završio ovu igru koja, na kraju se ispostavlja, i nema pravi 'završetak'. Drugi deo je na mene ostavio najjači utisak prosto zbog savršenog spoja tehničkih detalja, mogućnosti i nelinearnosti (doduše ne poptune) same igre. Jedna svakako surova sredina koja nas možda čak i čeka u budćnosti... zapravo verovatno ne nas, ali neke buduće generacije.. hm, zanimljiva misao, ali ne za ovaj blog. Treći deo doneo je potpunu promenu u serijal, ali nisam bio preterano oduševljen. Doduše u poslednje vreme zaista ne mogu ni da stignem da se posvetim igranju - tako da treći deo od mene nije ni dobio neku preteranu šansu.

7. Half-life
- Još jedan od klasika. Mislim, šta reći :) . Prvi deo je postavio revoluciju u žanru FPS igara, dok je drugi deo ispunio san mnogih od nas - a to je da se nađemo u jezivom svetu Orvelovske 1984. Takođe igra ima epski i fantastičan zaplet i bukvalno vas na silu tera da ostanete u ulozi nesrećnog Gordona Frimena 'još samo malo'. Oba dela sam završio 'u jednom dahu' i nisam žalio vreme, a 'pojele' su dosta vremena iz prostog razloga što ni jedan od dva dela nije ni malo kratak. Tada sam prvi put naučio da nije poenta u FPS igrama da divljački ideš samo napred i razvaljuješ sve što nisi ti sam, već da moraš da paziš, i da taktiziraš, jer Frimen je običan čovek a ne neki neuništivi ultra-mega-giga mutant. Takođe, ako se ne varam, u prvom delu je prvi put pretstavljena mogućnost 'head shot-a u glavu' :), tj. igra je 'znala' za različite zone na telu protivnika. Takođe, mislim da veoma malo igrača ne bi stavila ovaj naslov u top 10, a ljubitelji FPS igara i na bolje mesto od mog sedmog.

6. Heroes of Might & Magic i Might & Magic
- Da, dve igre su u pitanju, ali su toliko povezane da mi je prosto nezamislivo da ih odvajam. Kada su 'Heroji' u pitanju, mislim na prva 3 dela, a što se M&M serijala tiče ograđujem se na 6. i 7. deo. Fantazijski svet Enrotha i Erathie su postali detaljni i popularni skoro koliko D&D svetovi kao što su Forgotten Realms i drugi. Pravu čar 'Herojima' svakako daje mogućnost da bližnjem svome uništavate heroje, zauzimate gradove i gledate kako se on nervira, dok Might and Magic vam dozvoljava da se spustite na zemlju i iz prvog lica posmatrate celu priču iz 'Heroja'. Muzička podloga za M&M VI: The Mandate of Heaven je toliko dobra, da sam je dugo puštao sa CD-a nezavisno od same igrice. Na žalost nemam više te diskove, a igra zapanjujuće nije bila popularna, tako da ju je gotovo nemoguće naći na internetu. I dan danas pamtim neke od pesmica-zagonetki iz igre. Neke od njih zaista mogu da pokrenu vijuge! Svakako fenomenalni naslovi!

5. Civilisation
- Fantastičan serijal! Najbolja simbioza upravljačke simulacije i strategije koja je ikada smišljena. U ovaj serijal bih takođe dodao i Alpha Centauri koji nije bio preterano popularan, a igru su prožimale razne fantastične i romantične priče koje su me oduševljavale, i kojih ni približno nije bilo u kasnijim nastavcima 'Civilizacije'. Trenutno je na PC računarima aktuelan 4. deo sa raznim dodacima koji su zaista fenomenalni. U jednom od njih se akcenat stavlja na pomorsku borbu između civilizacija, i neke stvari iz realnog rata su zaista fenomenalno prenete na igru. Postoje sigurno stvari koje bi mogle da se doteraju, ali ovaj serijal je i dalje i te kako 'živ', tako da će razna poboljšanja i nove mogućnosti sigurno doći u daljim nastavcima. Sidu Mejeru zaista treba skinuti kapu i dati dubok naklon što je igrački svet obogatio ovakvim ostvarenjem.

4. Star Wars: Knights of The Old Republic
- Kao Star Wars Nerd, ova igra je svakako morala da uđe u top10! Apsolutno dve najbolje igre na temu SW-a IKADA (a bilo ih je i previše...). Igra koja dozvoljava da učinite (skoro) sve šta vam padne na pamet. Apsolutno fenomenalno uvlače igrača u svet Sile i Džedaja, superbrzih svemirskih brodova i zaraćene galaksije. Svog lika možete neverovatno profiniti, i izgraditi njegov karakter kroz igru do neverovatnih razmera. Možete se takođe igrati i 'zloće' što je većini igrača pretstavljalo pravi 'šmek'. Ogromna 'replay value' ove igre čini je jednim od obaveznim komadima u kolekciji svih SW fanova, jer pre ili kasnije ćete sigurno poželeti da je odigrate ponovo. Takođe je zanimljivo to da su mišljenja o tome koji deo je bolji dosta podeljena. Meni lično je drugi deo (veoma malo) bolji, mada... veoma mi je teško da se odlučim, ali drugi deo mi je ipak malo bolji zbog kompleksnosti likova koji se provlače kroz igru. Ovaj aspekt je dosta bolje i detaljnije urađen u nastavku nego u originalu.

Ok, blagi predah... veoma je teško sastaviti ovakvu listu a još teže poređati naslove u njoj. Prva tri naslova doduše sam znao od početka da ću ih tu smestiti, ali kako ću ih poređati... pa to nije bilo šanse. Na kraju sam ipak bio dosledan i poređao sam ih, ali to mi je veoma veoma teško palo. Kao ljubitelj strategija i FRP/RPG igara, logično je da će sve 3 pripadati ovim žanrovima i oni za mene pretstavljaju prava remek-dela igračke industrije. Malo je verovatno da ću ikada promeniti 'prvu trojku' dokle god se budem zanimao računarskim igrama.

Nego, bez daljeg okolišanja red je da vam pretstavim treću od, po meni, tri najbolje igre ikada:

3. Total War
- Odigrao sam apsolutno sve naslove, sa svim (zvaničnim) ekspanzijama za serijal i mogu reći da je ceo serijal F-E-N-O-M-E-N-A-L-A-N!!! Kao ljubitelj Civilizacije i Master of Orion-a na primer logično je zaključiti da volim igre sa upravljačkim aspektom, ali da u predahu takođe obožavam da se spustim 'na zemlju' i iz prve ruke osetim žar bitke, bez obzira da li ona bila fantazijska, istorijska ili svemirska. Mogućnost da do najsitnijih detalja razvijate taktiku u svakoj pojedinačnoj bici, da koristite sve moguće prednosti i mane terena utvrđenja, vrste jedinica, da sklapate saveze, zabijate nož u leđa ili sami popijete taj isti nož, širite religiju, vršite vojni i/ili diplomatski pritisak je neprocenjiva u ovom žanru. Jedinu zamerku koju bih uputio ovoj igri jeste malo siromašan vid diplomatije između nacija, ali verujem da će se i ovo vremenom popraviti jer, kao i Civilisation, i ovo je veoma živ serijal koji će se sigurno još razvijati

2. Starcraft
- Već deceniju nenadmašena igra među RTS strategijama! Ova igra, sa ekspanzijom Brood Wars, je apsolutno nenadmašena do dana današnjeg i dan danas se veoma veoma aktivno igra širom sveta. Najizbalansiranija igra ikada napravljena u bilo kom žanru! Igra koja ima priču kojoj bi pozavideli i najbolji pisci SF romana ikada... pravo remek delo koje će definitivno ući u anale igračke industrije, i lično ne vidim skoru mogućnost da neko nadmaši ovu igru u žanru RTS-a. Definitnivno ne vidim. Bezbrojni dani i noći provedeni što uz fantastičnu kampanju, što na battle.net-u protiv raznih neznanih i znanih protivnika sigurno neću smatrati uzaludnim. Prva igra za koju sam izdvojio ne tako malu svotu novca (za jednog školarca sa ne baš tako sjajnim džeparcem) i kupio original. Jednostavno teško je naći reči kojima bih opisao ovu igru. Isprva sam mislio da je stavim na broj 1, dugo sam razmišljao ali ipak apsolutni šampion ikada je:

1. Baldur's Gate
- Ako neko nije odigrao ovaj serijal u potpunosti, od početka do kraja sa sve ekspanzijama, jedino opravdanje koje može da ima jeste da je bio zarobljen u crnoj kutiji prošlih 10 godina, ili da jednostavno nije imao sredstava da igra ovu fantastičnu igricu. Ova igra ima apsolutno sve što bi se od jedne fantasy RPG igre moglo očekivati. Smeštena je u dobro poznati Forgotten Realms i AD&D sistem. Prosto bih hteo 1000 njenih dobrih karakteristika da napišem ovde, ali i ovako je ovaj tekst predugačak. Oba dela (sa ekspanzijama) sam završio po nekoliko puta u nekoliko različitih varijanti i svaki put je igranje pretstavljalo jedno potpuno novo iskustvo i doživljaj. Verujem da kada bih i večeras uzeo ponovo da igram, da bih ga igrao sa istim žarom kao kada sam i prvi put. I u tehničkom, a i u svakom drugom smislu ova igra ima apsolutno sve što joj je potrebno. U svom žanru definitivno najbolja igra ikada, a po meni ona je apsolutno najbolja igra ikada. Ko god da nije probao, pa makar i ne voleo žanr, savetujem da obavezno - barem pokuša. Mislim da će i od prastarog prvog dela zanemeti kada bude video ono ogromno prostranstvo beskrajnjih mogućnosti kao i fenomenalnu muziku i zvukove iz igre, biti apsolutno očaran igrom. A ljubitelji žanra i AD&D-a generalno sigurno znaju o čemu pričam i na šta mislim.

Eto sastavih i ja svoju listu 'večitih' (trebalo je dosta vremena i razmišljanja). Mnoge igre su mi prolazile kroz glavu kao što su C&C serijal, 5 Star serijal (Panzer General i sl.), zatim Transport Tycoon koja je isto fenomenalna igra... ali je izbor ipak spao na ove. Neke igre poput Planescape Tormenta sam izostavio iz prostog razloga što ih nisam dovoljno igrao (i završio), tako da mislim da ne bi bilo fer prema ostalim igrama (koje sam više igrao) da sam ga stavio u top 10. Još jedna od takvih igara je definitivno i prastari Lands of Lore (mislim samo na prvi deo) koji je uz EOB svakako jedan od začetnika savremenog RPG žanra.

Hvala na strpljenju svima koji su 'stigli' do kraja ovog teksta :)

NY Lies, ovaj Times

2008-08-20T10:37:00.000+02:00

Preko NY Times-a pratim već neko vreme aktuelna dešavanja u SAD, kao što su podaci o njihovoj rapidno rastućoj stopi nezaposlenosti, inflaciji kakvu nisu videli više od 15 godina itd. kao i ono što je bilo aktuelno u proteklih nekoliko dana, a to je sukob u Gruziji.

O dvostrukim aršinima koji se vode u celoj ovoj priči neću da trošim reči. Ako bilo ko veruje da je odgovor Rusije bio neadekvatan, ili ako slučajno podržava zapadnjačku varijantu posmatranja ovog konflikta neka sebi slobodno odmah puca u glavu jer će to biti potvrda da je ta glava apsolutno šuplja te i nije veliki gubitak napraviti rupu u istoj...

Naravno NY Times nikada nije bio nama naklonjen (a koji to pa američki medij jeste?), ali ovo što sam danas pročitao je zaista previše! Obratite pažnju na ovaj članak (link). Apsolutno ista metodologija kojom se američki mediji već decenijama služe kako bi ocrnili svoje protivnike. Neverovatno je kako dovode u vezu babe i žabe, slažu kockice kako njima odgovara i stvaraju sliku o nekom narodu koja nema veze sa istinom. Sve vreme naravno prave paralelu sa tzv. etničkim čišćenjem koje se navodno dogodilo u Bosni i na Kosovu, a niko ne spominje politiku dvostrukih aršina koju vode prema Kosovu i Gruziji.

U potpunosti podržavam akciju Rusije, i da se ja pitam sravnio bih celu podaničku Gruziju sa zemljom, a onog američkog slugu od njihovog predsednika bih obesio na trg Tbilisi-a kao primer svima. Naravno, posle jake kratke akcije, sledi njihovo mlako povlačenje koje su izgleda patentirali u proteklih 10-ak godina.

Nemojte biti naivni, nemojte verovati svemu što mediji pišu. Već sam ranije pisao, pažljivo filtrirajte izvore informacija i pratite od koga kakve laži izviru i sve će vam biti jasno.

Živi bili pa videli :)

Gubljenje vremena!?

2008-08-01T21:54:00.000+02:00

Danas je prvi avgust i lagano počinjem da se spremam za predstojeće ispitne rokove. Prva stvar koja mi je bila potrebna jeste neka od Linux distribucija, jer jedan od ispita koje spremam ću morati na istom da radim. Svuda sam čitao da je Ubuntu najjednostavnija distribucija, te sam zahvaljujući svojoj brzoj Internet vezi (koju draga nam BIA sada može nesmetano da prisluškuje) lako sam došao do nje. Kako se grozim Linuxa zbog previše negativnih iskustava sa istim u svom životu, isti sam naravno spremio da instaliram na virtuelnu mašinu. Bog blagoslovio VMware!

Sve je proteklo bez problema. Sama instalacija je skroz Windows-olika, čak mi je i postavila manje pitanja od same instalacije Windows-a. Sve je bilo vrlo brzo gotovo, i lako sam se našao u desktopu Ubuntu-a, koji čak malo i kriminalno podseća na WinXP. To im je svakako plus kod mene. Zatim, proverih internet (virtualni Ubuntu je NAT-ovan na moju fizičku mašinu), i gle čuda bez ikakvih podešavanja otvorio mi se veličanstveni Google (vaaau!). Još sam pomislio da će sve ovo da mi se svidi, ali avaj!

Prvo što mi je palo na pamet jeste da se povežem preko remote desktop-a na ovu mašinu, jer zbog širokog ekrana koji imam na laptopu, grafika na virtuelnoj mašini mi se izobliči skroz ako prikažem prozor virtualne mašine preko celog ekrana. Remote desktop inače koristim za sve druge (Windows) virtualne mašine koje su mi neophodne za posao. Videh da Ubuntu ima u sebi remote desktop, te probah preko njega da se 'nakačim' ali to nije prošlo. Ovo je i logično za očekivati, te se nisam iznervirao uopšte. Tada se setih da sam na prvoj godini studija koristio NX Client za povezivanje na server na fakultetu. Ali tražeći isti, nabasao sam na na VNC za koji ljudi tvrde da je 'zakon'... hmmm u redu, prihvatio sam igru i skinuo isti. Prvo skidanje, pa otpakivanje pa... CVRC! Ne možeš da pokreneš instalaciju, iako si jedini korisnik sistema, iako si pre 10 minuta ti instalirao ceo sistem i sam definisao jedinog korisnika nemaš pravo da čačneš ništa na računaru... (polako počinjem da kuvam)...

Ništa, nazad na Google, posle kratkog vremena saznajem šta je sudo i gksudo... U redu, delimično prihvatam razlog zbog kojeg isti postoje (iako su u mom slučaju potpuno bespotrebni) te nastavljam da radim. Otpakujem VNC, ali naravno moraš i da ga instaliraš, i to nikako drugačije već kroz komandnu liniju. Polako počinje para na uši da mi izlazi. Nakon sigurno više od 10 bezuspešnih pokušaja da pokrenem instalaciju (jer ista ima veoma striktna pravila koja moraš da poštuješ kada kucaš komandu, te razmaci te './' te mnogobrojne opcije te ovo te ono... Taman kada sam pokrenuo instalaciju, konzola mi kaže: gde si krenuo?! Ako želiš da instaliraš ovo, moraš imati instaliran perl jer je install skripta pisana u istom... (i još jedno 17 strana teksta u konzoli koji treba 'skrolovati'... a da, evo prilike da napomenem da u buđavom Linuxu ne radi točkić na mišu, već sam morao da 'klikćem' kao Sivonja po scrollbar-u).

I tu ja lepo obrišem sve te fajlove, kao i one koje sam skinuo sa Interneta. Takođe, videh da postoji kanta. Odoh da ispraznim istu, sistem me bojažljivo pita 'da li sam siguran da hoću da uništim zlotvora sa računara' ja kažem 'i te kako', ali fajlovi i dalje čuče u kanti bez ikakve poruke o grešci!? Pokušah ponovo da ih obrišem, i gle, ovog puta su zaista nestali. Svaki put kada sam hteo da praznim kantu morao sam dva puta da to uradim (tj. 4 operacije, jer me svaki put pita 'da li sam siguran...').
Idemo dalje, ovo je tek početak idiotizama...

Vratio sam se potrazi za NX-om i skinuo sam server za Linux, client za Windows, jer sam se nadao da mi više ništa neće ni trebati... (hahahaha). Krenuo sam da instaliram prvo server na Linuxu, jer je klijenta na Win-u veoma lako instalirati. I kada sam krenuo instalaciju, reče mi konzola 'dalje nećeš moći..'. Odakle je meni palo na pamet da ja pokušam da instaliram NXServer bez da sam prethodno instalirao NXNode... U redu, nazad na Internet, skidaj Node za Linux, instaliraj... dalje nećeš moći(tm) x 2. Pa dečko, za Node ti je neophodan Client za Linux... MOLIM?? GRRRR nazad na net, skidaj klijenta i za Linux, instaliraj njega, pa node, pa server. Hvala Bogu ovo je barem proteklo bez problema. Naravno podešavanja za server se sva obavljaju preko konzole (dok klijent ima lep GUI). Podrazumevana podešavanja servera su da ti ništa ne radi, takođe uz 156 strana 'manual-a' koje skroluješ kroz konzolu da bi nešto pročitao, plus Tantalove muke sa gksudo (jer ako pokušaš da pokreneš nano server.cfg iz gksudo-a, onda ti terminal posle uopšte ne reaguje na komande te jedino [x] pomaže...). Podesih sve kako bi trebalo nakon mukotrpnog špartanja po forumima, manual-ima i ostalima i taman kada sam mislio da će sve da radi, klijent na Windowsu mi ladno kaže kako server odbija konekciju iz samo njemu znanih razloga... Mislim, za ceo dan sam utrošio mnogo sati na ovo, maltretirao se i pokušavao razne metode koje ni baba-Đangi ne bi pale na pamet i ništa ne radi, te sam rešio da rezimiram neke stvari...

Sa jedne strane imate operativni sistem na kome za instalaciju bilo čega treba da osedite, ili da prethodno provedete 5 godina u školi učeći samo i isključivo strukturu i način rada istog kako biste mogli da se snađete u haosu. Softver za Linux je relikvija, veoma malo softvera je podržano (u odnosu na Win naravno) i muke oko nabavke istog su neopisive za običnog smrtnika, a šta se dešava kada stignete do instalacije sam već (delimično) opisao. Driver-e je isto muka živa naći (ako uopšte postoje za vaš uređaj), i muku sam namučio da instaliram iste za zvučnu kartu, ali na kraju nisam uspeo. Da biste nešto instalirali na operativni sistem, morate prethodno da kompajlirate kod koji vam je ostavio proizvođač... mislim, oni su napisali sav taj kod, kako ja mogu da budem bezobrazan i da očekujem od njih da ga kompajliraju i da mi pošalju izvršnu verziju? Sram me bilo! U Windowsu, ako slučajno u samom OS-u ne postoje driveri za traženi uređaj, nabaviti iste i instalirati ih je uglavnom pitanje broja sekundi koje će vam sve to oduzeti (i obično je manje od 20). Ono sve što ima na Linuxu, ima i na Windowsu, a obrnuto veoma nije tako. Linux je hvaljen zbog bezbednosti koja mu je bolja u odnosu na Windows, kao i na daleko manji broj virusa koji su napisani za isti. Ova poslednja činjenica me ni malo ne čudi, jer ko bi se trudio na pravi viruse koji će da prave haos, kada je ceo Linux haotičan i bez njih. Virus na Linuxu se verovatno ne bi ni primetio :) .
Jedina očigledna prednost Linuxa nad Windowsom jeste to što je besplatan, ali iskreno za pare koje dajem za Windows isplati mi se i da dajem 10 puta toliko, jer mi uštedi vreme koje mi Linux nemilosrdno pojede na gluposti... ponavljam na gluposti. Novac ću dobiti već sledećeg meseca kada primim platu, a vreme uzaludno utrošeno mi niko neće vratiti.

Svaka čast geek-ovima koji bi da zadive svoje devojčice svojim kuckanjem po konzoli i izvođenju nekih ultra-mega-giga poduhvata pod Linuxom za koje bi pod Win-om trebalo verovatno 2-3 klika mišem. Za posao kojim se vrlo uspešno bavim već godinama Windows mi je u potpunosti zadovoljavao potrebe, a i klijenti sa kojima sam radio su tražili Windows. Logično, jer je tržište daleko veće.

Nesrećni Ubuntu će nažalost morati da zauzima prostor na mom disku, jer mi je za ispit zaista neophodan (tako rekao asistent je li... :S ). Kada ga položim, niste svesni sa kojim zadovoljstvom ću da izbrišem to zlo sa svog računara... i nadam se i iz svog života, zauvek!

Živi bili pa videli!

Govor mržnje?

2008-07-30T21:52:00.000+02:00

Naravno, kao i sav ostali živi svet u Srbiji vrlo sam uvučen u politička dešavanja koja se proteklih dana dešavaju. Bez obzira na opredeljenje, i na mišljenje vezano za hapšenje Radovana Karadžića i na okolnosti pod kojim se ono odigralo mislim da je krajnje sramno što Srbija kao država i Srbi kao narod tek tako dozvoljavaju da im se dešava ovo što se dešava.

Ali, da se ne bih bavio jeftinim političkim pričama, preneću priču na jednu drugu zanimljivost koju sam primetio.

Internet mi je 95% izvor informacija, jer domaćoj štampi i televiziji odavno ne verujem. Takođe, izvori informacija su mi vrlo probrani i pažljivo filtrirani. U svakom slučaju volim da čujem 'obe strane' tj. da uzmem informacije od medija koji su pristrasni, zatim uzimam informacije i od objektivnih medija (koje sam našao nakon veoma veoma mukotrpne potrage u ovom medijskom beznađu), i onda naravno o svemu donesem neki zaključak...

E sada... obzirom na dinamiku skorašnjih događaja i na privatne i profesionalne obaveze morao sam da budem manje izbirljiv. I zbog brzine informisanja ovih dana sam ne retko 'visio' na sajtu B92 i od njih sam čitao šta se dešava.
Naravno, o objektivnosti vesti koje oni prenosi mislim da nema potrebe pričati, jer to je za njih zaista misaona imenica, ali što se tiče brzine prikazivanja novih informacija i ažuriranja svog sajta tu su zaista najbrži. Gotovo u realnom vremenu su se informacije nalazile na sajtu. Ali ono što mi je posebno privuklo pažnju jesu komentari drugih posetilaca na vesti o događajima vezanim za hapšenje Radovana Karadžića.

B92 je medijska kuća koja se pretstavlja kao 'slobodni medij' i koja kao svoju osnovnu karakteristiku navodi baš tu objektivnost i profesionalizam novinara, a zarad svog jednoumlja su spremni da izgaze svoja sopstvena pravila 'bez da trepnu'.

Ako pokušate da ostavite komentar na neku od vesti, prvo vas dočeka uputstvo za ostavljanje komentara čiji je prvi pasus: 'Komentari koji sadrže vređanje, nepristojan govor, rasnu i nacionalnu mržnju kao i netoleranciju svake vrste neće biti objavljeni. Govor mržnje je zabranjen na sajtu B92.'
U redu... razumem i poštujem... ali...
Pošto nas pomenuta 'kuća' vodi ka Orvelovoj 1984. vrlo je logično što propagiraju poznatu Orvelovu rečenicu: 'Sve životinje su jednake, samo su svinje jednakije od drugih'.

Pogledajte komentare na bilo koju vest vezanu za Karadžićevo hapšenje i sami procenite da li se uklapa u tzv. pravilnik koji je B92 definisala. Opet jednoumlje ne vredi spominjati, ali ako pokušate da ostavite komentar koji nije hvalospev za trenutnu vlast ili koji nije pljuvanje po opoziciji, smatrajte da ste uzaludno gubili vreme jer vam komentar neće biti objavljen. Ne znam ni zašto mi je palo na pamet da pokušam da ostavim tih nekoliko komentara koje sam hteo, zaista mi to nije navika jer iovako sam tanak sa vremenom te jedva stižem i da pročitam sve što me interesuje.

Kada se pogledaju potpisi korisnika koji ostavljaju komentare, vidi se da se neka imena baš često ponavljaju, i prepoznaje se jasan šablon poruka koje se 'propuštaju' kroz filtere B92 moderatora. Doduše, potpisivanje je skroz slobodno tako da nikakvih dokaza nemam da je to baš ista (veoma mala) grupa korisnika koja ostavlja veliki broj komentara ali nije mi to ni bitno. Manje više su mi svi isti. Poštujem svačije mišljenje ako je razumno, pa kada se i ne slažem. Svako ima svoj motiv, ali ima jedna stara izreka : 'ako se svi apsolutno slažu sa jednim mišljenjem, znači da niko ni ne razmišlja.'

Da se razumemo, nisam Radikal niti sam Demokrata. Sve njih stavljam u isti koš jer znam svakog ponaosob kakav je čovek preko svojih prijatelja iz Republičke Skupštine, i jednostavno da se ja pitam - sve bih njih smestio iza rešetaka. Na izbore ne izlazim, jer jednostavno znam da niko od njih nije vredan toga da ja na taj dan pomerim pozadinu i odem do biračkog mesta, a kamo li da im dam svoju podršku u vidu tog glasa.

Iskreno savetujem svima, da potraže drugi izvor informacija od onih koji su politički pristrasni, iako je takve veoma veoma teško naći. Verujte mi ta vrsta potrage se veoma isplati, jer će vas lišiti barem malo nerviranja koje, zbog drage nam situacije u državi, doživljavamo svaki dan.

Verovatno ću nastaviti da se držim stručnih sajtova iz oblasti kojima se bavim, jer od njih ne dobijam izlive nervoze i oni se ne bave jeftinim senzacializmom i lažima. Nauka ipak ne laže :)

Na kraju, mislim da sam čak i srećniji da na B92 ostanem samo 'obična' životinja a ne ona druga koja je ipak jednakija od mene po pitanju njihovih imaginarnih pravila.